U Srbiji se sve svodi na pitanje političke percepcije, odnosno utiska birača.
Istraživači javnog mnjenja će se gotovo zakleti da se većina glasača u Srbiji, ali i gro građana sveukupno, ne opredeljuju na osnovu onoga šta neki političar ili politička partija (bilo na vlasti, bilo u opoziciji) trenutno radi, šta je nekad radila i šta obećava da će da uradi, već se vode utiskom o njemu ili njima.
Nije važno ko si, već kako te vide
Tačno se zna kad kažu „izdajnik“ ili „izdajnici“ na koga već decenijama misle. Kad ocene da je neko „lopov“ ili „lopovi“, opet se zna na koje partije ili lidere upiru prstom. Iliti pak kad kažu „nacoši“, „ratnohuškači“, pa čak i „fašisti“, zna se koje partije i njihove predstavnike zbog toga osuđuju.
Nije to samo osobenost Srbije, već slično razmišljaju i glasači u, na primer, Hrvatskoj.
Ivo Sanader, bivši hrvatski premijer imao je svojevremeno i stav i političko umeće, ali ono što mu je davalo najveći vetar u leđa bilo je članstvo u Hrvatskoj demokratskoj zajednici. Kao član HDZ-a nije morao da dokazuje patriotizam (da ne kažemo neku jaču reč) za razliku od nekog predstavnika Socijaldemokratske partije, pa je mogao sebi da dozvoli „luksuz“ da ode kod srpske manjine na Božić i izgovori ono čuveno: Hristos se rodi.
U prilog ovoj tezi je i ono što je, s druge strane, na neki način morao da radi Zoran Milanović, takođe bivši hrvatski premijer, a sad i bivši predsednik SDP-a, odnosno da dokazuje hrvatstvo, da daje zapaljive izjave, da se sukobljava sa Srbijom… ali se ispostavilo da mu to nije mnogo pomoglo jer je izgubio svoje glasače, a oni nacionalniji mu nisu poverovali.
Nije daleko od istine opaska da Srbi u velikom broju glasaju one koji su na vlasti, a kad odu sa funkcije, onda se jedva provuku u parlament kao što se već dva puta provlači Boris Tadić, nekad, metaforički rečeno, „gospodar neba i zemlje“.
Međutim, uprkos svemu pobrojanom, šta je to što građani nikako ne bi oprostili pretendentu na vlast ili čoveku iz vlasti u Srbiji? Koja je to crvena linija posle koje bi partija ili lider bili politički mrtvi?
Šta je taj isti Boris Tadić svojevremeno mogao da uradi, pa da i bez izbora izgubi podršku građana? Ili šta danas nikako ne bi bilo oprošteno Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću?
Šta bi, i pre kandidature, automatski diskvalifikovalo jednog od ljudi koje mediji poslednjih nedelja kandiduju za predsednika Srbije?
E ovo mu nikad neću oprostiti…
Da li su to možda novinski natpisi, koji i ovih dana prodaju tabloide, a prema kojima pojedini političari ne znaju sa koje geopolitičke tačke više novca dobijaju? Hoće li im takvi naslovi (bili tačni ili izmišljeni) možda doneti prednost, pa da konačno građani dobiju nekog „novog Tita“ koji je dobar sa svima u svetu? Ili će možda ti isti građani reći „ovaj izdaje na sve četiri strane jer nema besplatnog ručka“?
Zorana Đinđića je oplakivala (gotovo) cela Srbija, a dok je bio živ jedva da je imao neuporedivo manju podršku birača. Naprosto, njegova politika se kod širokih narodnih masa nije primala, tako da kažemo, ne ulazeći u kvalitet poruke koju je Đinđić slao.
Većina građana će se i sad busati u raspravi tvrdeći kako je Đinđić bio za bombardovanje Srbije i pominjaće svakojake izjave, iako njihova autentičnost nije dokazana. Međutim, kad je glavni razlog podrške ili protivljenja utisak, onda dokaz i ne treba. A utisak o „izdaji“ ili utisak o „manjku patriotizma“ se ne prašta.
Momčilo Perišić, bivši general i bivši lider DOS-a, završio je političku karijeru i pre odlaska u Hag, onog trenutka kad je u hotelu na ulazu u Beograd uhvaćen u navodnim dogovorima sa službenikom strane obaveštajne službe i optužen za špijunažu.
Slobodan Milošević je, tvrde hroničari, izgubio podršku građana mnogo pre čuvenog 5. oktobra, odnosno još onda su kolone izbeglica iz Hrvatske pohrlile u Srbiju. Prema takvim tvrdnjama, gubitak Krajine je bila izdaja koju mu nisu oprostili.
Nacionalno je sveto
U Srbiji, dakle, možda može da uđe u parlament, ali ne može da pobedi na predsedničkim ili parlamentarnim izborima čovek ili partija koja nema bar deo nacionalnog, odnosno da je kod građana percipiran kao državotvoran političar ili partija.
Praštaju građani Srbije sve, svedoci ste toga decenijama. Čak i da neće da oproste — to im je, što im je — opredeljuju se između onih koji su u ponudi. Pa zar, da napravimo malu digresiju u prilog tezi, stvarno neko misli da su Hilari Klinton i Donald Tramp najbolje što Amerika ima da ponudi. Naravno da nisu, ali su oni bili u ponudi biračima.
Kosovo, da se vratimo na temu, mnoge lidere i partije je vinulo do samog političkog vrha Srbije, iako je svih tih godina dok su se oni peli kad vrhu, na Kosmetu bilo sve gore. Tako je i danas. Kosovo je crvena linija i dalje u Srbiji.
Iz tog razloga, možda će zahtev (ucena) iz naslova ovog teksta nekad i biti ispostavljena nekom od narednih predsednika Srbije ili premijera, ali gledajući sadašnje stanje stvari, taj i da hoće neće smeti da potpiše nezavisnost Kosova.
Prvo, takav, kao što rekosmo, možda može da uđe u parlament, ali da osvoji tako visoku funkciju ne može. Drugo, priznanje Kosova je jedna od stvari koji čak ni glasači u Srbiji ne praštaju, pa bi taj neki predsednik brže otišao iz Predsedništva nego što bi u njega ušao.
Takođe, gledajući sadašnje stanje stvari, budući predsednik Srbije ili premijer, neće se dugo zadržati na tom mestu ako predloži učlanjenje Srbije u NATO. Rane su još sveže, nezaceljene, a opravdani bes i prezir preveliki.
Pritom, simpatije prema Rusiji kod većine građana Srbije nikad nisu ni prestajale, a istovremeno i NATO i Rusija ne može. Zato od članstva u ovoj vojnoj alijansi ne da nema političkog profita, već je to siguran put na partijsko groblje.
Najzad, obe ove stvari koje većina glasača ne bi podržala, mogu na neki način biti stavljene u jednu grupu i svedene pod jedan termin: patriotizam.
