Ako je verovati Draganu Markoviću Palmi da se patriotizam ne sipa u traktor, onda ni nacionalizam i šovinizam ne bi trebalo da se mažu na hrvatski kruh.
Međutim, politička scena najmlađe članice Evropske unije više od godinu dana pokazuje suprotan trend.
Svedoci smo, naime, da rejting tamošnjih političkih partija direktno zavisi od stepena optužbi na račun Srbije.
Slična politička klima je i u Crnoj Gori, ali i u Bosni i Hercegovini. Kako je svojevremeno pisao Sputnjik, čini se da je komšinica Srbija rešenje za sve regionalne probleme.
Ćuti i pusti druge da se brukaju
„Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“, maksima je koju, najčešće njegovi oponenti, pripisuju Slobodanu Miloševiću.
„Nije srpski ćutati“, izgovorio je svojevremeno na jednom od protesta protiv tog istog Miloševića novinar Aleksandar Tijanić.
Srpska vlast oličena u liku i delu Aleksandra Vučića bira da ne posluša nijednog od pomenute dvojice, pa ćuti i ne reaguje na svakodnevno upiranje prstom na zvanični Beograd.
Komšijske zlojetrvske prozivke najčešće bez stvarnog povoda su, kao prema pravilu, sa veoma jakim razlogom. Dakako, politički lideri država ili delova država regiona moraju bratstvu, raji i pučanstvu nešto da ponude. Ne može se pred glasače samo praznih ruku, već uz to ide i prazna (i porazna) retorika. Puna baruta.
Područje država bivše Jugoslavije ili regiona Zapadnog Balkana, kako ga sada zovu oni koji (namerno) održavaju kontrolisani haos, patentiralo je izum primenom kojeg se gladni stomaci mogu nahraniti preko ušiju — gubitničkom pričom. I to prolazi. Rejting agencije beleže skokove popularnosti, a potom nezajažljivi lideri dosoljavaju izjave i tako dok jednom na koncu ne odjekne. I od kontrolisanog nastane haos.
Poslednji hrvatski parlamentarni izbori pokazali su podelu na dve velike partije, odnosno koalicije okupljene oko HDZ-a i SDP-a. Relativni uspeh (nove) koalicije „Most“ ne umanjuje preovlađujuće opredeljenje građana za te dve velike partije. Da je drugačije, kako dobro primeti profesor iz Hrvatske Dejan Jović, Most bi imao 115, a ne 19 zastupničkih mesta u Saboru Hrvatske.
Tuđmanovo lice i naličje
Retorika koalicije „Hrvatska raste“ okupljene oko SDP-a tadašnjeg premijera Zorana Milanovića nije se razlikovala od retorike HDZ-a, pa se činilo da te dve političke skupine predstavljaju lice i naličje Tuđmanove politike. Svi su profitirali, Hrvatska je izgubila.
Iako su odnosi kulturnih radnika, pevača, sportista, izdavača, pa i privrednika u regionu potpuno normalizovani posle ratova, samo je polje politike ostalo i dalje zarobljeno u devedesetim godinama prošlog veka.
Kad privreda ne radi, onda Zoran Milanović ne može da pominje gospodarstvo (privreda na hrvatskom), već mora da se lati „beogradske čaršije“. „Mogu smisliti gore uvrede od ’šake jada‘“, ponosno, koliko danas, izjavi Milanović, revidirajući svoju uvredu da je Srbija šaka jada. Šteta što ga niko ne pita može li da smisli rešenje za oporavak industrije u Hrvatskoj, pa i u regionu.
Milanović kao da se trka sa hrvatskim ministrom Mirom Kovačem oko zahteva da Srbija stavi van snage Zakon o univerzalnoj jurisdikciji, prema kojem ima pravo da sudi i hrvatskim državljanima koji se nađu na teritoriji Srbije, a optuženi su za ratne zločine.
Pravni stručnjaci tvrde da Srbija tim zakonom ne krši evropske propise, da je on u skladu sa preuzetim međunarodnim obavezama, pa čak i da je njegovo osporavanje predimenzionirano, jer 90 odsto optuženih i procesuiranih čine etnički Srbi.
Znaju to i Kovač i „socijaldemokrata“ Milanović, ali im to predimenzioniranje diže politički rejting. Sve ostalo je kolateralna šteta. Pa i država Hrvatska, šta ih briga. Znaju pomenuta gospoda i da saradnja sa tužilaštvima u regionu postoji, pa je moguće dostavljati dokaze jednoj ili drugoj strani. Ali bilduju domoljublje na Srbiji, ne zbog Hrvatske, već zbog što većeg broja zastupnika u Saboru.
Balkanska pijana noć
Ozbiljan problem u Hrvatskoj političkoj kulturi je izbegavanje susretanja sa samim sobom, primeti nedavno Milorad Pupovac. Međutim, izgleda da baš to suočavanje sa samima sobom rađa probleme, jer razbijanje ćiriličnih tabli nije samo vandalizam podstaknut šovinizmom, već i svest o manjku identiteta i (istorijskoj) nedovršenosti. Dabome, i o kalemljenju tog istog nacionalnog DNK unižavanjem drugih.
Za to vreme i Evropska unija ćuti. Kad povremeno nešto prozbori, pohvali Srbiju što ćuti. Kao da, moramo pomenuti onaj kafanski izraz, kažu: „Ma pustite budale, tamo je kampanja“. Ili kad u birokratskom saopštenju Maje Kocijančič kaže kako je region obećao da će se pomiriti. Još da doda da su rekli: „Pomirićemo se, majke mi“, pa slagali. I sad će majka da im poboljeva. Neozbiljno.
Mada, i šta bi EU komesari radili da je u regionu Zapadnog Balkana mirno? Koga mi mirili? Vrapce u pesku?
Elem, sve je to jedna velika licemerija. Kao u Krležinoj „Pijanoj noći 1918“, kad se dojučerašnji protivnici zarad višeg (ličnog) interesa oličenog u strahu od ratom raspamećene sirotinje i prevelike grabeži za sinekurama — grle i ljube sa onima koje su smatrali krvnim neprijateljima (Srbe) ili bečkim konjušarima (Hrvate).
Dakle, usta su i danas puna baruta zarad lične koristi političkih elita. Mogu ona da budu i biće puna i (komšijske) ljubavi ako im rejting agencije pokažu da će popularnost partija rasti.
E, to je ta pijana balkanska politika krajnosti — preterivanja u svemu. I u mržnji i u ljubavi. Pritom su obe licemerne i verbalizovane iz pragmatičnih razloga.
A kad verbalno pređe u stvarno, možda i EU progovori koju više. Pa nešto stvarno i uradi.
