„Rusija treba da nauči da je igra završena“, poruči svetskoj super-sili izvesni Dejmon Vilson, potpredsednik Atlantskog saveta SAD, a sve komentarišući podatke iz istrage o pokušaju terorizma na izborni dan u Crnoj Gori.
„To se ne radi NATO saveznicima, a Crna Gora postaje deo NATO saveza. Vidimo šta istraga pokazuje i zaista su uznemirujući znaci koji govore o jakom i sumnjivom uticaju Rusije ovde. To je indirektna intervencija u suverenoj državi“, odbrusi Vilson i pogleda da li ga je čuo barem njegov šef, jer zvanični Kremlj sigurno ne polemiše sa svakim kome je tetka rekla da ima mišljenje.
Videla žaba…
Crnogorsko tužilaštvo je pak još ranije saopštilo da nema dokaza da je zvanična Moskva umešana u pokušaj terorizma u Crnoj Gori, ali očito da Vilson „zna“ bolje. Svakako, ako ga pitate i ovo njegovo sugerisanje nije mešanje u suverenost Crne Gore i nezavisnost tamošnjeg tužilaštva.
Šta će živ čovek, svi se trude da postanu neko, a on, što bi u Crnoj Gori rekli, kao „žaba koja je videla da potkivaju bivole, pa digla nogu i ona“. Slobodno se smejte.
Zvanični Kremlj — treba li to i pominjati — kategorički je demantovao bilo kakvu upletenost u pomenute događaje u Crnoj Gori. Međutim, i da nije to uradio — zar bilo ko, iole ozbiljan, može da poveruje u činjenicu da je Moskva želela da ostvari neki cilj u Crnoj Gori, a da je on ostao neostvaren?
Ko geopolitički pismen može da poveruje u podatak da bi — ne potcenjujući istoriju i pređašnje čojstvo, ali i junaštvo — mala Crna Gora i njene jedinice policije mogle da se bore sa namerom svetske super-sile? Najzad, detinjarija je poverovati da bi ozbiljna država, kakva Ruska Federacija jeste, dozvolila sebi takvu vrstu brljotine za kakvu je optužuju čauši — kako verni režimu u Podgorici, tako skloni nametanju režimu NATO-a u Briselu?
Bez ispaljenog metka Rusija povrati Krim. Dok ste rekli „Hilari Klinton“ prošle godine razmesti avijaciju i spreči propast Sirije. Vrati Iran za pregovarački sto… da ne nabrajamo. I sad će takva Rusija da se oklizne u Crnoj Gori?
I generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg pozva juče države-članice koje još nisu ratifikovale Protokol o pristupanju Crne Gore Alijansi da to urade.
Dva „junaka“, trećeg brane
Dakle, dva „junaka“, jedan sa funkcijom, ali bez autoriteta, drugi i bez funkcije i bez autoriteta, založiše se za Crnu Goru. Zašto?
Nije njima do Crne Gore, nego do sebe. A kad im je do sebe, u ovom trenutku im je i do očuvanja režima Mila Đukanovića, koji je u nokdaunu, nekoj vrsti kliničke smrti, gde se samo naporima Pentagona i Brisela veštački održava u životu, dok Crna Gora ne postane punopravna članica NATO-a.
Važno im je — Zapadu — da ova nekadašnja Srpska Sparta i dojučerašnja vekovna ruska saveznica uđe u Alijansu kao simbol živosti NATO-a. Kao pokazatelj da se NATO širi. Kao još jedna u nizu poruka Moskvi da je Balkan pod američkom čizmom, iako se migolji ispod nje.
Međutim, stanje na terenu im ne ide u prilog. Režim u Crnoj Gori je na izborima prošao loše, iako će najverovatnije formirati Vladu. Nema tu potpunog legitimiteta, a i legalitet je u pod velikim znakom pitanja, jer opozicija osporava rezultate izbora.
Većina u tamošnjem Parlamentu je tanka, pa će za novu-staru Vladu predstavljati konstantnu borbu za glas više i konstantno „namirivanje“ koalicionih partnera, dok nezadovoljstvo građana raste, a proces prijema u NATO još nije završen.
Zbog svega toga je procenjeno da je bolje puštati priče o ugroženosti Milovog režima od Rusije, nego priče o otuđenju tog režima od naroda i građana Crne Gore.
