Evropa i svet kao da još ne mogu da se povrate od šoka koje im je zadao najpre „bregzit“, a zatim i izbor Donalda Trampa za predsednika SAD.
Pored uobičajenog „naknadnog pametovanja“, „otkrivanja tople vode“ ili „rupe na saksiji“, tako karakterističnih za mejnstrim medije, ipak, otvorene su mnoge ozbiljne dileme i započeta su kritička preispitivanja, kako posmatrača, analitičara i komentatora tih događaja, tako i samih aktera.
Jedan od njih, bivši kandidat za predsedničku nominaciju Demokratske stranke SAD, senator iz Vermonta, socijalista Berni Sanders, nekoliko dana po završetku predsedničkih izbora svojom izjavom da je „sramotno za čitavu Demokratsku partiju što su milioni belaca iz radničke klase odlučili da glasaju za Trampa“, otvorio je jedno vrlo važno pitanje evropskog, a sad već i američkog fenomena — izbornog ponašanja radničke klase, koja je, sada je to već opšte mesto, odlučujuće doprinela poznatom ishodu američkih izbora i britanskog referenduma.
Zašto su, dakle, uprkos pozivima autentičnih, iskrenih, ubeđenih levičara poput Bernija Sandersa i Džeremija Korbina, lidera Laburističke partije u Velikoj Britaniji, da se ipak glasa za Hilari Klinton, a u stvari protiv Trampa, odnosno za ostanak u EU, a u stvari protiv „bregzita“, pripadnici „klasno (ne)svesne“ radničke klase izglasali „bregzit“ i za predsednika SAD izabrali milijardera, „klasičnog kapitalistu iz stripa ’Alan Ford‘ ili serije ’Simpsonovi‘“, kod koga su „prepoznatljive osnovne ideološke crte ’radikalne desnice‘: isključivi nacionalizam, ksenofobija i autoritarnost“, kako su Trampa, u intervjuima jednoj srpskoj novinskoj agenciji i jednom nedeljniku okarakterisali jedan naš istoričar i jedan naš sociolog, i sami ubeđeni i iskreni, mada pomalo salonski levičari.
Od početka svetske ekonomske krize 2008. godine, primetan je izuzetan uspon „radikalno levih“ i „radikalno desnih“ snaga u Evropi na račun „umereno levih“ i „umereno desnih“ stranaka, tj. „umerenjačkog establišmenta“. Sama kriza bi se ipak pre mogla smatrati okidačem, a ne glavnim uzrokom tog uspona, budući da su Nacionalni front Francuske, Danska narodna partija, Slobodarska partija Austrije i Švajcarska narodna partija beležile značajne rezultate i u „srećnijim vremenima“ pre krize.
Ono što je, međutim, daleko interesantnije jeste u kojim evropskim državama i kojim tipovima evropskih društava su se dogodili usponi i jednih i drugih. Tako se, recimo, uspon „radikalne levice“ može pratiti u zemljama poput Grčke (Siriza i grčki komunisti), Španije (Podemos), Portugalije (Levi blok i portugalski komunisti), pa i Italije (Pokret 5 zvezdica, u osnovi antiestablišmentski pokret, ali ipak bliži levici nego desnici).
Na drugoj strani, u ostalim državama Zapadne Evrope postoji rast „radikalne levice“ (Levi front Francuske, Levica u Nemačkoj), ali ni izbliza onakav kao rast „radikalne desnice“ sa poznatim efektima, naročito u poslednjih šest meseci.
U oba slučaja, nosioci tog rasta su radnička klasa i delovi srednje klase. Ako je, iz levičarske, marksističke prizme, da je levica jedini istinski, pravi zastupnik radnika i siromašnih i ugroženih slojeva društva, savršeno razumljiv rast Sirize, Podemosa i ostalih „radikalno levih“ stranaka, u slučaju „radikalnih desničara“, iz iste levičarske perspektive, njihov uspon je prilično nejasan, što se može primetiti i u objašnjenju Trampovog uspeha, koji se dogodio „zbog ksenofobije i zastupanja čudnog saveza propale srednje klase i sirotinje“, koje je, povlačeći analogiju sa desničarima dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, pokušao da da pomenuti srpski istoričar.
Sociolog je, sa svoje strane, ponudio nešto bolji odgovor rekavši da je evropska socijaldemokratija „izgubila levičarska svojstva i postala liberalna“ i da se „tokom vremena sve više pomerala ka srednjim, pa višim slojevima i tako izneverila radnike koje je onda preuzela desnica“, između ostalog i zbog pojave „welfare chauvinism“ (šovinizma blagostanja), što je značilo zadržati socijalnu državu, ali tako što će se „uvesti favorizovanje domaćih građana u odnosu na gastarbajtere, na one koji nisu hrišćani i nisu beli“.
Taj odgovor bi se još i mogao prihvatiti kao uverljiv, da je uračunat još jedan faktor. Naime, na primer, ni austrijski slobodnjaci, kao ni danski ni švajcarski narodnjaci, nemaju ništa protiv imigracije iz zemalja bivšeg „istočnog bloka“ ili sa Balkana (dakle belih hrišćana), ali ni muslimana iz BiH, Albanije, Bugarske, Makedonije ili Srbije.
Oni imaju problem sa imigracijom onog muslimanskog stanovništva koje, kako je to vrlo ubedljivo pokazao islamolog i politikolog religije Miroljub Jevtić u poslednjem intervjuu za Sputnjik i u svoja poslednja tri članka u jednom dnevnom listu, sa sobom donosi sasvim drukčiju kulturu i vrednosti koje su vrlo često inkompatibilne sa vrednostima i kulturom zemalja-domaćina, vremenom ih agresivno namećući većinskom stanovništvu. Upravo to izaziva otpor svih slojeva većinskog stanovništva, uključujući i radničku klasu.
I u tome je zapravo ključ za razumevanje izbornog ponašanja radničke klase. „Klasna svest“, tj. klasni identitet i klasna solidarnost, sama srž levičarske ideologije, očigledno može doći do punog izražaja u nacionalnim, etničkim, kulturno i verskim homogenim društvima kakva postoje u državama južne Evrope, o čemu svedoče i rezultati izbora u tim zemljama. U ostalim zapadnoevropskim državama i SAD, koje nisu homogene, situacija je potpuno drugačija.
Fenomeni „bregzita“ i Trampa pokazuju da, u „psihološkoj hijerarhiji identiteta“, nacionalni, etnički, kulturni i verski (a u slučaju SAD i rasni) identiteti imaju primat nad klasnim, kosmopolitskim, polnim, profesionalnim i ostalim vrstama identiteta, što levičarski intelektualci odbijaju da priznaju. U tom smislu je potpuno pogrešan „lek“ koji je pomenuti istoričar predložio „da levica kod nas mora da se vrati suštini, kao što su internacionalizam, prava žena, prava radnih ljudi, jednake šanse“, jer upravo su to biračima ponudili i Korbin i Sanders, daleko autentičniji predstavnici levice od braće Miliband, Hilari Klinton, Tonija Blera, Fransoe Olanda ili Zigmara Gabrijela, ali ih birači nisu poslušali.
Ironično, i Tramp i „bregzit“ su, baš kao i pad Berlinskog zida pre 27 godina, još jednom srušili paradigmu „klasne svesti“ na čemu su, pored svega ostalog, počivale levičarske ideje. Da li će se levica oporaviti i povratiti poverenje „prezrenih na svetu“, pokazaće vreme pred nama.
