Izmena srpskog Krivičnog zakonika prema kojoj bi se negiranje genocida kvalifikovalo kao krivično delo pravda se obavezama Srbije prema učlanjenju u EU. Ipak, istorija govori drukčije. U nekoliko navrata, od početka 21. veka, zvaničnici EU nisu mogli da se slože treba li poricanje genocida da postane deo opšteevropskog zakonodavstva.
Neke države-članice EU nisu se složile sa takvim predlogom Evropske komisije smatrajući to neprihvatljivim kršenjem slobode govora. Zato je 2007. usvojeno kompromisno rešenje kojim je ostavljeno državama-članicama da poricanje genocida uvrste ili ne uvrste u svoja krivična zakonodavstva.
Nijedan od argumenata kojima je srpska ministarka pravde Nela Kuburović pravdala predlog izmene srpskog Krivičnog zakonika, prvi da Srbija mora da kazni preispitivanje genocida i drugi — da je to evropska obaveza Srbije, nisu tačni, kaže advokat Zdenko Tomanović.
Ne postoji obaveza prema EU
Prema njegovim rečima, takva obaveza ne postoji. Okvirna odluka Evropskog saveta na koju se ministarka poziva nije obaveza, a Član 7 te odluke ili je neshvaćen ili ga je pravosudni predlagač namerno preskočio.
„Upravo taj član jasno ograničava efekat ove odluke postojanjem fundamentalnih prava i slobodom govora koja je garantovana ustavima pojedinih zemalja. Data je dominantnost nacionalnoj ustavnoj praksi zemalja-članica EU iznad ove preporuke. Dakle, čak i da je Srbija u EU, a nije, čak i da Srbija nema Ustav, a ima ga, i čak da u Srbiji ne postoji razumevanje slobode govora, a postoji, Srbija ne bi morala da implementira ove preporuke“, objašnjava Tomanović.
Netačan je i argument da Srbija mora da kažnjava preispitivanje težine genocida jer to je, prema Tomanoviću, samo neuspešan izgovor za koketiranje sa navodnim evropskim standardima.
„Evropski standard je zabrana veličanja Holokausta, zabrana veličanja genocida, a ne zabrana preispitivanja genocida. Ako je naš predlagač smatrao da bi nešto trebalo da zabrani, onda je, recimo, mogao da pokuša da zabrani veličanje Holokausta, jer za to postoji evropski konsenzus u skladu sa evropskim vrednostima“, navodi Tomanović.
Sud u Strazburu odavno je napravio razliku između Holokausta i ostalih zločina, nastavlja on. Konsenzus oko genocidne prirode Holokausta postoji, ali takav konsenzus ne postoji kada su u pitanju drugi zločini ili genocidi.
Prema Tomanovićevim rečima, najbolji primer sprečavanja proširivanja negiranja genocida jeste primer Francuske, koja je 2012. pokušala da proširi zabranu u odnosu na genocid nad Jermenima. Ustavni sud Francuske odlučio je da je takav predlog neustavan i da je protivan slobodi govora.
U Španiji je do 2007. postojalo krivično delo negiranja genocida, ali je španski Ustavni sud ukinuo takvu odredbu i izjednačio je sa krivičnim delom govora mržnje.
„Razlog Ustavnog suda Španije bio je vrlo jasan, a to je da se ne sme kršiti pravo slobode izražavanja i misli. Dakle, evropska vrednost je da se ne sme podsticati, afirmisati Holokaust ili genocid, a ne da se ne sme preispitivati“, kaže Tomanović.
Izmene zakona su udar na slobodu govora
Predložena izmena Krivičnog zakonika protivustavna je zabrana slobode govora i zabrana slobode izražavanja, dodaje Tomanović.
„Zabrana prava na kritičku misao i na društveno preispitivanje. Ovo je jedna potpuno mediokritetska dogma koja je, zapravo, potiskivanje razvoja društva. Svi koji su barem nešto pročitali iz oblasti prava i sociologije znaju da osnova svakog zdravog društva mora da bude pravo na preispitivanje istine. Dakle, pravo je svakog pojedinca ne samo da slobodno misli već i da dovede u pitanje, posebno nametnute dogmatičke istine, ili čak i opšteprihvaćene istine“, kaže Tomanović i naglašava da je najveći problem predloženog krivičnog dela njegova političnost.
Političnost ovako predloženih zakonskih izmena Tomanović pokazuje na primeru bivših komunističkih zemalja, od kojih su neke izjednačile delovanje nacista, komunista i Holokausta.
Tako, na primer, režim ukrajinskog predsednika Petra Porošenka pokušava da strahotne epizode iz perioda Staljinovih čistki, Golodomor, kada je nekoliko miliona ukrajinskih seljaka umrlo od namerno izazvane gladi ili proterivanje krimskih Tatara tokom Drugog svetskog rata, predstavi kao pokušaj ruskog genocida nad Ukrajincima i Tatarima. Ukrajinski šovinisti na taj način pokušavaju da za zločine u kojima su učestvovali i Ukrajinci, a koje je inicirao jedan Gruzin, predstave kao pokušaj istrebljenja Ukrajinaca.
U državama poput SAD, Velike Britanije ili skandinavskih zemalja, nastavlja Tomanović, stav je veoma jasan — vlast i sud nemaju prava da budu arbitri istorije.
„Vlast nema pravo da spreči slobodnu društvenu diskusiju i zato se u tim zemljama čak ni preispitivanje Holokausta ne zabranjuje i ne kažnjava. Ovo je jedan vrlo neprijatan predlog koje nam postavlja pitanje koje glasi: ako nam država nameće šta ne smemo da preispitamo, oko čega ne smemo da se zamislimo, šta ne smemo da kažemo, onda nećemo da budemo daleko od toga da nam država kaže šta moramo da kažemo ili šta moramo da mislimo“, ističe Tomanović.
Po kojim kriterijumima je vršena selekcija sudova
Pitanje koje zaokupilo najviše pažnje u javnosti oko predloga izmene Krivičnog zakonika jeste hoće li preispitivanje pitanja da li je bilo genocida u Srebrenici takođe biti kažnjivo.
Međutim, izmene zakona predviđaju da se krivičnim delom smatra samo negiranje genocida po odlukama Međunarodnog krivičnog suda koji je ustanovljen Rimskim statutom iz 2002.
Nacrt nema nikakvih dodirnih tačaka sa odlukama Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, kaže Tomanović, a pitanje kriterijuma na osnovu kojih je predlagač birao sudove čije će odluke uzimati u obzir dovodi do koketiranja sa evropskim vrednostima koje to uopšte nisu.
Sa druge strane, ovako sročenim izmenama zakona krše se prava analitičara i istoričara da na javnim raspravama, tribinama ili u naučnim radovima iznose svoje mišljenje o pojedinim istorijskim događajima.
„Sa ovim delom zabranjeno je bilo kom istoričaru da sutra analizira i raspravlja, dovodi u pitanje ili negira, kako oni kažu, težinu genocida koju bi utvrdio neki inostrani sud u nekoj budućoj odluci koju će možda doneti, a možda neće, i to primenom statuta za koji znamo da ga dve najveće zemlje sveta ne priznaju. SAD nikada nisu priznale Rimski statut, a Rusija je pre nekoliko dana povukla potpis sa tog statuta. Sa druge strane, data je nadležnost našim sudovima, koji danas, kao što znamo, iskazuju veliki stepen zavisnosti i nesamostalnosti. Sutra bi trebalo da ti sudovi svojim odlukama, van istorijskog konteksta neke presude, van činjeničnog konteksta, kažnjavaju istoričare i analitičare koji imaju drugačiji pogled na neke istorijske činjenice. To je nešto što ne sme da se dozvoli i za šta se iskreno nadam da će naši poslanici odbiti da prihvate kao deo budućeg krivičnog zakonodavstva“, zaključuje Tomanović.
