Nataša Kandić ne odustaje od namere da bude savest nacije. Pohvalno je, inače, kad postoji savest. Dobro je, takođe, kad je u neko društvo, kolektivno, ugrađen taj korektiv. Veoma je, međutim, loše kad Nataša Kandić & dobročinitelji iz NVO sektora u Srbiji očekuju da im svi govore „dobro jutro“, a oni konstantno ponavljaju „dobro veče“.
Dok Centar za evroatlantske studije visokopoštovane Jelene Milić „poziva sve relevantne domaće i strane aktere i medije u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu da povodom sedamnaestogodišnjice NATO bombardovanja SRJ, ukažu pijetet prema žrtvama tako što će koristiti do sada najtačnije brojke do kojih je došao Fond za humanitarno pravo“, osnivačica FHP–a Nataša Kandić piše autorski tekst. Na godišnjicu NATO agresije zabrinuta je, kao uostalom i svaki građanin koji ne misli samo o sebi i svom buđelaru, za sudbinu novih pokoljenja. U osam tačaka dotična navodi o čemu brine ona, o čemu bi trebalo da brinu — kako kaže „Mi“ — pretpostavljamo njeni istomišljenici, ali i o čemu treba da brine celokupno društvo.
Šumaher nije progonio Jevreje
Prvi, čini se i ključni, razlog zbog kojeg bi nacija, prema sugestijama osvešćene gospođe Kandić, trebalo da bude zabrinuta jeste taj „što nemamo političara koji misli o budućim generacijama koje će poput nemačkih šezdesetosmaša postavljati pitanja, i prihvatiti da je Holokaust deo identiteta nemačkog naroda i građanina“.
Da li to poštovana humanitarka Kandić hoće da kaže kako bi genocid trebalo da bude deo identiteta srpskog naroda i građana? Da li to, suprotno svemu onome što govore i sudije Haškog tribunala i njegovi osnivači, želi da nametne priču o kolektivnoj odgovornosti? Da li to ova ozbiljna žena i prekaljena borkinja hoće da kaže da je deo identiteta — na primer Mihaela Šumahera, Dirka Novickog ili Vima Vendersa — Holokaust? Najzad, da li je uopšte moguće porediti Holokaust i, na primer, Srebrenicu?
Trebalo bi da brinemo, kaže dalje ta zabrinuta građanka, „što nemamo političara koji će reći da je presuda Radovanu Karadžiću važna jer sprečava reviziju istorije, i daje garancije da se zločini i genocid više nikad i nikome ne ponove“.
Već smo pisali da je Karadžić jedino Radovan. I niko više. Ali je važno upitati — pogotovu što nas na obazrivost i preciznost teraju i dobre i poštene predstavnice NVO sektora — da li je sprečavanje revizije istorije moguće ako je presuda nepravična? A kako može biti presuda Karadžiću pravična, ako presuda Ante Gotovini i mnogim drugima to nije? Nije pristojno — a to smo evo i danas iz dve NVO naučili — nemati isti odnos prema žrtvama, pa tako Gotovinine žrtve nikako ne smeju biti manje vredne od Karadžićevih.
Četnici su poodavno sahranjeni
U nabrajanju razloga za zabrinutost, višedecenijska savest Srbije, vidljivo iskreno žali „što nemamo političara koji će otkriti da je Srbija bombardovana zbog toga što su susedi Srbije, od 1991. godine, bili ugroženi teritorijalnim pretenzijama Slobodana Miloševića, njegovih generala, četničkih partija i organizacija“.
Jedna velika zabrinutost nikad ne ide sama (kao što jedna aktivistkinja nikad nije zabrinuta sama), pa zato pravična i naširoko poštovana gospođa Kandić brine i „što nemamo političara koji će izreći, pa otkriti da veliki broj građana Srbije nije glasao na izborima 2000. godine za Slobodana Miloševića jer su razumeli da je on odgovoran za bombardovanje zemlje, a ne ’svet koji mrzi Srbiju‘“.
Da li to gospođa Kandić opravdava NATO agresiju, ili mi loše čitamo napisano i pogrešno razumemo pročitano? Da li to koordinatorka REKOM–a oživljava poodavno sahranjene četnike ili je sasvim slučajno neko zlonameran u njen tekst ubacio deo nekadašnjih govora Harisa Silajdžića? Da li to gospođa Kandić hoće da kaže da je Slobodan Milošević sam sebe bombardovao, jednako kao što je Srbin iz Peći onomad na Trgu republike u Beogradu sam sebi opalio šamar dlanom gospođe Kandić?
Ne zna se koja je tačka iz načertanija Nataše Kandić jačeg intenziteta i koja izaziva veću mučninu. A tačke se ređaju, kao da ih neka viša sila sa strane implementira jednu za drugom.
Tako dolazimo i do stavke i brige „što nemamo političara koji neće ponoviti laž da se ’broj srpskih žrtava NATO agresije meri hiljadama‘, i koji neće pomenuti samo ime Milice i Sanje, nego imena svih civilnih žrtava NATO bombardovanja — 205 civila srpske nacionalnosti, 220 civila Albanaca, i 28 civila Roma i drugih“.
Bez siktanja, molimo
Svi koji čitate taj tekst i „osam Kadićkinih zapovesti“ znate da ona i dobročinitelji iz NVO sektora ličnim primerom pokazuju jednak odnos prema svim žrtvama. Tako što konstantno žmure na jedno oko. Dušmani koji ne shvataju njenu misiju joj (im) zbog toga spočitavaju kredibilitet da sudi, jer navodno nije objektivna. A gde takva osoba da ne bude objektivna?
Kao i svaki dobar predstavnik viteške discipline, pa tako i ova borkinja, Nataša Kandić najbolje ostavlja za kraj. Mislila je, naime, i na publiku, pa joj je za kraj priredila nokaut.
Trebalo bi da brinemo, poentira humanitarka, „što nemamo političara koji će svakog 24. marta da oda poštu albanskim civilima, svakom od 8.693 žrtve ’srpske odbrane od terorista‘, i da se izvini za zločinačke planove i praksu generala Vojske Jugoslavije i MUP–a Srbije protiv života Albanaca“.
I vi sad na takvu humanitarku sikćete, umesto da je ostavite na miru sa samom sobom. I pustite da njene (napisane) reči govore o njenom delu.
