Od uspostavljanja Tribunala poznato je da je krivica političkih lidera i vojnih lica individualna. To je jedino logično, jedino moguće i jedino u skladu i sa pravom, ali i sa pravdom koju svi, barem deklarativno, ističu. Pa i Serž Bramerc.
A ako Tači pomrsi slavlje
Sasvim je logično i da glavni tužilac Tribunala izjavi da će predstojeća presuda Karadžiću biti jedna od najvažnijih u istoriji Tribunala.
Naime, Bramerc, njegove prethodnice, odnosno tužilaštvo Haškog tribunala pustili su da bivši predsednik predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i ratni lider Bošnjaka Alija Izetbegović umru neoptuženi. Slobodan Milošević je, prema mnogima i zbog odnosa samog Tribunala, umro pre presude, pa su tužiocima ostali samo Karadžić i Mladić. Da ne pominjemo one koje je Tribunal oslobodio, a koji su mogli, da je presuda bila drugačija, da zadovolje pravdu. Ali i pravo.
Dakako, na slobodi je Hašim Tači, pa možda presuda Kradžiću — kako god da se izjasne sudije — na kraju ipak ne bude najvažnija u istoriji.
Uostalom, Karadžić je — ne ulazeći u to šta je, kako i kojim sredstvima radio — bio legitimni predstavnik regularno proglašene države i jednog naroda u građanskom ratu. Hašim Tači je, s druge strane, bio jedan od ključnih ljudi terorističke Oslobodilačke vojske Kosova.
To što je sad takozvani predsednik takozvanog Kosova stavio kravatu, samo govori da baš ovakav, u ovom trenutku, odgovara onima koji pomeraju (geo)političke figure. Kao što istim tim stratezima odgovara Tribunal ovakav kakav jeste.
Koliko ste ljudi pomirili
Svrha osnivanja Haga bila je — kako je to prečesto pomenuto, pa je kao takvo i izanđalo — istina, odgovornost, pomirenje.
Međutim, do istine je teško doći, pogotovu kad oni koji bi trebalo da je istraže friziraju činjenice. Odgovornost je jedno u pravu, sasvim drugo u pravdi, ali je u oba slučaja ona ostala mrtvo slovo na papiru — pa i onda kad je nedvosmisleno utvrđena. Ako su prve dve stavke i principa baš ovakvi kakvi su opisani, onda je neminovno da najvažnija stvar — pomirenje, bude samo nešto o čemu se priča, a čega suštinski nema.
Pomirenje je trebalo da bude taj krajnji cilj na postjugoslovenskom prostoru, ali su oni koji je trebalo da ga činjenjem proizvedu, jedno pričali a sasvim drugo radili. Rezultat je ništavan, poražavajući.
Naravno, niko ne smatra da o ratnim stradanjima, zločinima i preventivi da se oni ne dogode treba ćutati, ili još gore, ignorisati ih. Međutim, već deceniju i više upravo to činjenje prema lošem receptu predstavlja bacanje novih i novih šibica u bure sa benzinom.
Interpretacije i istorijske čitanke
Iako, da još jednom ponovimo, i sudije i tužioci iz Haga decenijama pominju da je krivica individualna i da ne može biti kolektivna, iz najave presude Karadžiću tužioca Bramerca može se naslutiti da će ta presuda biti bacanje cele kutije šibica u bure sa benzinom.
Sa Bramercove pozicije, naravno, slučaj Karadžić jeste možda najvažniji jer on tako brani postojanje svog radnog mesta. Ali je baš ta pozicija glavnog tužioca Tribuna, gledajući praksu proteklih godina, postala i politička. Odnosno, sve više politička, a sve manje pravna.
Kao i Bramerc, pa i više od njega, i „apostoli mira“ na prostoru bivše Jugoslavije, a pogotovu Srbije, posle presude Karadžiću krenuće u interpretacije i zadovoljno trljanje ruku.
Ako presuda bude višegodišnja, pa još ako njeno obrazloženje bude imalo neki potencijalno visok tonalitet, eto novih sesija, okruglih stolova, naveliko i naširko priče o prekoj potrebi da se strasti stišaju i da dođe do pomirenja. Ako pak presuda bude oslobađajuća, tek tada eto razloga za još više sesija, okruglih stolova i priče o potrebi pomirenja. Kojeg nema. I koje je narodima preko potrebno, a „apostolima mira“ totalno nepotrebno.
Na sve ovo treba dodati i „municiju“, koja će presudom biti stavljena u ruke državama i geostratezima. Ispaljivaće je u Srbiju svaki put kad pokaže da ne ide putem koji njima odgovara.
Iako smo sve ovo onoliko puta videli, opet treba ostati priseban i normalna posle svih naslova, naslovnih strana, vesti i „smatranja“ koja će uslediti posle 24 marta.
No, Karadžić je jedino Radovan. I niko više. Ni od njegove porodice, ni od njegovih sunarodnika u obe države — Srpskoj i Srbiji. Svako drugačije tumačenje ne odgovara istini, pravu i pravdi. I kao takvo se ne sme pojaviti u istorijskim čitankama.