Odgovor na pitanje čije su naše banje trebalo bi uskoro da dobijemo. Vlada se, doduše, o tome ove nedelje nije izjašnjavala, kako su to neki najavljivali, ali je izvesno da se to pitanje neće više „razvlačiti“ kao prethodne dve godine. Ovoga puta rešenost postoji. Premijer Aleksandar Vučić je pre desetak dana potvrdio da je namera države da se nađe investitor ili kupac za banje. Gledaće se da jedan deo njih država zadrži u svom vlasništvu. Strateški i politički cilj Vlade je, kaže, da se svi takvi potencijali razvijaju i da ljudi ostanu da žive i rade u svojim mestima.
Uostalom, u ekspozeu pred poslanicima uoči formiranja nove vlade on je najavio da će jedan od njenih prioriteta biti i privatizacija banja, kako bi se od njih brzo napravila profitabilna preduzeća.
Uoči nedavno održanog srpsko-slovenačkog poslovnog foruma, predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež je konstatovao da su slovenački investitori zainteresovani za banje u Srbiji i da očekuje ulaganja, ali i savetodavnu pomoć Slovenaca čije su terme postale veoma popularna destinacija srpskih turista. Tako će slovenački stručnjaci za velnes i spa-centre, vratiti „dug“ Srbiji čiji su balneolozi napravili sve banje u Sloveniji posle Prvog svetskog rata.
Svake godine oko 100.000 stanovnika Srbije, zdravih i platežno sposobnih, odlazi u banje u okruženju — u Mađarsku i Sloveniju. Za boravak u srpskim banjama prošle godine je prodato 40.000 vaučera.
Pojedini mediji su najavili da će se predlog privatizacije deset banja naći na dnevnom redu vlade Srbije ovih dana. Tačnije, trebalo bi pripremiti teren kako bi se uopšte moglo govoriti o privatizaciji banja. Fond Penzionog i invalidskog osiguranja (PIO) još 2006. godine je pokrenuo 27 sudskih postupaka radi utvrđivanja prava svojine na objektima specijalnih bolnica, banjskih lečilišta, izgrađenih pre više od četiri decenije sredstvima iz doprinosa zaposlenih. Pravnosnažnim presudama do danas je okončano 15 sudskih sporova u korist Fonda, a u toku je još 12, koji su, uglavnom, dovedeni do poslednje pravne instance.
Upravo ti dugotrajni sudski sporovi između PIO fonda kao tužioca i specijalnih bolnica i Republike Srbije kao tuženih, radi utvrđivanje procenta vlasništva Fonda, godinama koče privatizaciju. A na spisku za privatizaciju su Specijalna bolnica za rehabilitaciju Bujanovac, Banja Koviljača, Ribarska Banja — Kruševac, „Merkur“ — Vrnjačka Banja, „Gejzer“— Sijarinska Banja, Niška Banja, Vranjska Banja, Specijalna bolnica Zlatibor, Specijalna bolnica Sokobanja, „Termal“ u Vrdniku.
Srbija ima oko 50 banja, a prema podacima Udruženja banja Srbija, neiskorišćeno je nešto više od 5.500 ležajeva, što je milion noćenja godišnje. To je za privredu veliki gubitak prihoda, s obzirom na podatak da je uz rast od 12 odsto za osam meseci ove godine ostvareno 1,2 miliona noćenja.
Tako to vidi biznis. Za lekare, specijaliste balneologije, banjsko lečenje se ne smatra samo nastavkom bolničkog lečenja, nego preventivom, pa tako i uštedom, a ne troškom zdavstvenog sistema.
Broj onih koji su u banjama Srbije nastavili lečenje o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u prvoj polovini ove godine bio je za četvrtinu veći nego godinu pre. Banjsko lečenje 25.521 osobe Fond je platio milijardu i 277 miliona dinara.
Da li će posle privatizacije interes investitora biti da banje budu pretvorene u spa ili velnes-centre, odnosno hoće li Fond biti u mogućnosti da plaća banjsko lečenje izvesno po novim većim cenama, pitanje je koje se naravno nameće. Prema cenovniku na sajtu banje Gornja Trepča, dnevno samo za smeštaj u dvokrevetnoj sobi i hranu, bez pregleda i ijedne terapije, treba dati najmanje 3.500 dinara.
Najveći broj onih kojima je banjsko lečenje potrebno iz svog džepa to ne može da plati. Kako stvari sada stoje, s obzirom na izvesnu privatizaciju, u banje će se, kao između dva rata, ići posle iscrpnih priprema. Šiće se nova garderoba prema modelima „iz žurnala“, biraće se imena hotela i restorana s najboljom uslugom… kako su beležili tadašnji hroničari.
Zaslužan za razvoj banja u Srbiji je knez Miloš, koji je doveo barona Zigmunda Herdera, načelnika Saksonskih rudokopa, koji je 1835. godine analizirao i potvrdio lekovitost brestovačke vode, a kasnije i drugih banjskih voda.
I drugi naši kneževi i kraljevi voleli su banje. Draga Mašin se u Ribarskoj banji lečila od neplodnosti, gde je često boravio i kralj Petar Prvi Karađorđević, lečeći kostobolju. Tu je 1913. potpisao deklaraciju o prisajedinjenju Kosova i Metohije matici Srbiji. Danas posetioce na to podseća spomen-ploča na početku stepenica — gazišta trostruko nižeg od uobičajenog, specijalno napravljenog za starog kralja. On je bio i inicijator prvog srpskog zakona o banjama. U jednoj od njih, Vranjskoj, zatekao ga je Prvi svetski rat. Njegov sin kralj Aleksandar sazidao je u Banji Koviljači luksuzni Kur-salon, zdanje za zabavu bogataša, u kojem se nalazila i prva kockarnica na Balkanu. Aleksandrov sin, Petar Drugi, napuštajući Beograd nakon nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941, nakon večere kod gradonačelnika Zvornika, vratio se u Koviljaču, i u Kur-salonu potpisao akt o opštoj mobilizaciji.
U mnoštvu manje ili više poznatih banja, najslavnija je bila Vrnjačka, srpski Baden-Baden, gde je svako ko je držao do sebe morao biti viđen.
Oni danas viđeniji, Miodrag Kostić, Petar Matijević, Filip Cepter su već pokazali interes za privatizaciju banja. Otkad je 2014. pokrenut novi talas privatizacije, banje slove za najvredniju imovinu, zato i ne čudi interesovanje vodećih biznismena i firmi da uđu u taj posao. Pre nego što je sve stopirano zbog sudskih sporova oko vlasništva Agenciji za privatizaciju, stigla su njihova pisma o zainteresovanosti privatizacije Čigote na Zlatiboru i Zavoda Termal u Vrdniku, ali i više firmi iz inostranstva.
Dilemu da li je banja potreba ili unosan posao, razvejaće računica sa kojom socijalna država, izvesno je, gubi bitku.