Promocija knjige obično je svečanost, ali ne obavezno vesela. To je pokazala promocija monografije „Naša ispovijest — žene žrtve rata iz Republike Srpske 1992-1995“. Ova knjiga donosi potresna svedočenja žena iz Republike Srpske koje su prošle torturu tokom građanskog rata u BiH.
Promocija je održana na Sajmu knjiga u Beogradu, ali to nije prvi put da je promovisana u Beogradu. Prva promocija održana je pre oko mesec dana, priča priređivač knjige Aleksandar Vranješ sa banjalučkog Fakulteta političkih nauka. Tada, iako je u Beograd došlo svih 15 žena čije se potresne priče nalaze u knjizi, promocija nije bila medijski propraćena.
Ramina knjiga beogradskoj čaršiji zanimljivija od srpskih žrtava
Među ženama čija se svedočenja nalaze u knjizi ima i Srpkinja, i Bošnjakinja, i Hrvatica. Zajedničko im je to da su sve prošle strahovite torture u bošnjačkim logorima, zatvorima ili su zlostavljane u mestima gde su živele.
Vranješ kaže da je promocija knjige albanskog premijera Edija Rame bila daleko zapaženija od promocije svedočanstva o patnjama žena u bosanskom ratu.
„Napravio sam tu paralelu zato što se Ramina knjiga zove ’Žrtvovanje‘, i promocija je bila prilično zapažena i kada je u pitanju medijska pažnja, a i kada je u pitanju publika koja se tu nalazila. Morao sam to da kažem zato što smo imali prilike da čujemo stvarne žrtve. I to nije dovoljno propraćeno“, kaže Vranješ.
Žrtva, kaže Vranješ, u psihološkom smislu prelazi u status osobe koja je preživela rat onda kada je društvo prihvati i kada osoba slobodno progovori o onome što joj se desilo.
„Suština moje zamerke je u tome što je postojala mogućnost da žrtve dođu u Beograd i kažu svoju bolnu istinu jer to njima olakšava dalji tok rehabilitacije. Anegdotom da je knjiga Edija Rame privukla više pažnje hteo sam i da uputim poruku i apel da sve žrtve treba da imaju jednak status i da ne smemo da podležemo stereotipima koji su nam nametnuti i koji dele žrtve na žrtve prvog i drugog stepena“, objašnjava Vranješ.
Nezainteresovanost beogradske čaršije za temu srpskih žrtava on tumači stereotipima uspostavljenim o ratu u poslednjih 20 godina. Međunarodna zajednica u BiH, kaže Vranješ, nije na sebe preuzela samo ulogu mirotvorca već i vrhovnog tumača istorije.
„Svima nam je jasno da je međunarodna zajednica ovde značajan faktor. Takođe smo svesni da smo u poslednjem ratu ili ratovima na ovim prostorima dobili snažne udarce od te međunarodne zajednice i shvatamo da su nas i porazili. Govorim u fizičkom smislu. Ali psihički smo poraženi kada usvojimo te stereotipe; kada usvojimo ono što nam oni nameću kao konačnu istinu. Ako nas ubede da su svi Srbi preko Drine zločinci, onda nemamo nikakve šanse da nešto promenimo. Knjigu smo promovisali u Njujorku i Vašingtonu, sledeća promocija je u Beču, idemo prema Moskvi. Dva puta smo je promovisali u Beogradu. To je za nas izvestan test. Ako nismo u mogućnosti da se naša priča čuje u Beogradu, šta da očekujemo od drugih metropola“, pita se Vranješ.
Ako se prihvata nametnuta istina, ako novinari autocenzurom prihvataju nametnute istine, prava istina nema nikakve šanse, dodaje Vranješ.
„Moramo da prihvatimo da su žrtve, žrtve srpskog naroda, bez obzira da li dolaze sa Kosova, iz Srbije, iz Republike Srpske ili iz Hrvatske — naše žrtve i da moramo da ih uvažavamo“, zaključuje Vranješ.
Priča o dve Mirjane
Jedno od najpotresnijih svedočenja u knjizi je priča o dve Mirjane, jedne iz Ilijaša (okolina Sarajeva), druga iz Posavine, iz okoline Odžaka. Obe su rođene 1983. Kada im se dogodilo zlo, bile su devojčice od nepunih deset godina.
„Tokom rada na knjizi, čuo sam različite izjave, ali opet, kada čujete priče o deci, to je ipak nešto što najviše pogađa. Devojčica Mirjana iz Ilijaša silovana je od strane mudžahedina i ubijena je pred očima majke. Drugu devojčicu silovali su vojnici iz paravojne formacije „Vatreni konji“. Oteli su je iz naručja bake koja ju je čuvala i silovali su je. Potom je došao oficir da bi navodno kaznio vojnika koji je izvršio taj zločin, odveli su je u dom zdravlja u Odžaku, da bi tamo konstatovali da nije došlo ni do kakvih povreda. Jednostavno, nisu želeli da ostave traga. Ta devojčica danas je odrasla osoba. Nisam je upoznao, ali pretpostavljam da se horor sa kojim danas živi ne može rečima opisati“, govori Vranješ.
Poruka knjige je, nastavlja on, da sve žrtve rata, posebno žene i deca koje spadaju u kategoriju posebno osetljivih žrtava, moraju da budu jednako uvažene, primećene i prihvaćene, bez obzira na to o kojoj se zaraćenoj strani radi.
Mudžahedini koji su silovali i ubili Mirjanu iz Ilijaša borili su se u okviru zloglasne 7. brdske brigade Armije BiH kojom je, prema Vranješovim rečima, tada komandovao Šerif Patković — Geler, danas vođa jednog od muslimanskih udruženja ratnih veterana.
„Ne mogu da tvrdim da je taj čovek lično kriv, ali po logici o komandnoj odgovornosti, u nekom trenutku je neko trebalo s njim da razgovara da se vidi ko je to uradio. Ni do dan-danas za te zločine niko nije odgovarao“, kaže Vranješ.
Dve Mirjane nisu jedini slučajevi. Dvanaestogodišnja devojčica iz Sarajeva silovana je svaki put kada je izlazila iz stana da kupi namirnice. Roditelji su saznali šta se sa njom dešava tek pošto su primetili da je trudna. Najstarija žrtva imala je 94 godine i ubijena je u logoru.
Dosad niko nije odgovarao za te zločine.
„Za zločine nad Srpkinjama u BiH dosad imamo samo šest presuda, a među ženama koje su preživele različite oblike torture preko 2.000 preživelih žrtava i između 2.000 i 2.500 onih koje nisu preživele“, navodi Vranješ.
