Globalni razlog učesnici skupa videli su u potrebi transnacionalnih korporacija da šire svoja tržišta.
„U ocenama Komisije UN za društveni razvoj i ekonomiju sa početka devedesetih, takođe i MMF-a, Svetske banke i drugih međunarodnih organizacija, prisutna je zajednička ocena da je region Bliskog istoka i severne Afrike izuzetno slabo globalizovan, da su u pitanju zatvorena tržišta, da nema dovoljno regionalne razmene i saradnje i da u tom smislu treba menjati stvari, da treba liberalizovati ekonomiju i da treba sprovoditi politiku privatizacije“, kaže Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
Nakon urušavanja SSSR-a i njegovog povlačenja sa svetske scene, SAD su postale dominantna sila i preostale su samo četiri zemlje od 1991, koje su se protivile njihovom vođstvu — Irak do 2003, Libija do 2011, Sirija i Iran i prirodno je su se one našle na meti SAD, dodaje Janković, koji u tome vidi makroregionalni razlog današnje krize.
Lokalni okidač za bliskoistočnu krizu, nastavlja on, jeste sama struktura tih autokratskih režima, velika socijalna nepropustljivost, velika kontrola bezbednosnih struktura i ekonomija u rukama malog broja ljudi.
„Sa druge strane, jedan od lokalnih pokretača je i potreba Izraela da se obračuna sa svojim neprijateljima. Najveći neprijatelj Izraela sa kojim se graniči je upravo Sirija koja ima najozbiljniju vojsku i koja je logistički podržavala Hamas i Hezbolah“, zaključuje Janković.
Za palestinskog ambasadora u Srbiji, Muhameda Nabhana, bliskoistočna kriza ima uzroke u nastojanjima Zapada da redefiniše Sajks-Pikoov sporazum, tajni sporazum Francuske i Velike Britanije potpisan 1916, o podeli interesnih sfera na Bliskom istoku. Taj sporazum, prema Nabhanovim rečima, ima dve konstante — naftu i Izrael — sve ostalo može da se menja.
Nažalost, promene se vrše na drastičan način, razaranjem država, a cilj Zapada je da uz pomoć islamističkih militanata formira nove države.
„Zapad je uvideo da su stari saveznici pohabani, više nisu u igri i traži nove saveznike. Nove saveznike našao je u islamističkim pokretima, gajio ih je i obučavao. Militante je trenirao u Avganistanu i Bosni, a političare je gajio u Evropi — u Londonu, Parizu, Berlinu itd. Svi lideri islamskih pokreta su rasli i odgajani u evropskim centrima i svi njihovi militanti su trenirani u Avganistanu i Bosni. Ono što se desilo u Bosni se sada proba i u Siriji“, zaključio je Nabhan.
Za novinara Politike Boška Jakšića ključno pitanje je da li je moguć kompromis između Rusije i SAD o tome ko bi mogao da nasledi sadašnjeg sirijskog predsednika Bašara el Asada. To pitanje, kako Jakšić kaže, odrediće stratešku poziciju Sirije u budućnosti.
„Jasno je da Rusija hoće da sačuva, a Zapad da preuzme Siriju kao uporište svog uticaja i biće jako teško ustanoviti ko će prevladati. Pregovori se otvaraju i otvoriće se. To su dijametralno suprotne strane koje sede za istim stolom, iza njih sede velike sile sa isto tako dijametralno suprotnim interesima, ali u tome i jeste umešnost diplomatije, da iznađe neko rešenje, da se omoguće preduslovi za slobodne izbore, pa onda neka sirijski narod odluči šta hoće“, kaže Jakšić.
Obe velike sile saglasne su oko tog pitanja, objašnjava Jakšić, s tim što je Rusija u insistiranju na slobodnim izborima glasnija. Jakšić, međutim, predviđa da će do te faze sirijske krize potrajati.
