Formiranje mudžahedinskog bataljona 1992. godine, koji su činili uglavnom arapski dobrovoljci, bio je početak.
Danas je situacija obrnuta, ljudi iz BiH odlaze da ratuju u arapske države, njih više od 300, što čini BiH zemlju sa najvećim brojem džihadista na osnovu broja stanovnika.
„Postoji rat između Zapada i islama. Bosna je modernom džihadističkom pokretu dala takav narativ. Bosna je kolevka modernog džihadizma“, kaže Ajmen Din za Bi-Bi-Si, koji je kao dobrovoljac ratovao u centralnoj Bosni 1994. godine.
Bi-Bi-Si navodi da je prema važećem mišljenju sovjetska okupacija Avganistana 1980. godine uzrokovala pojavu džihadizma, odnosno pohoda u „sveti rat“.
Din ipak kaže da su Zapad i salafisti bili na istoj strani u Avganistanu, a u BiH su postali neprijatelji, pogotovo posle 1993. godine kada je rat na prostoru bivše Jugoslavije postao trojni rat, između katoličkih Hrvata, Srba i mudžahedinskog bataljona koji je počeo da „lovi nevernike“.
„Prvi veći sukob islamista i zapadnih snaga dogodio se u manastiru Guča Gora, kada su mudžahedini uništili manastir, a pritom i snimili celokupni poduhvat“, navodi se dalje.
Tadašnji komandant britanskih trupa koje su učestvovale u sukobu sa mudžahedinima Von Kent Pejn istakao je da su strani borci bili mnogo agresivniji od lokalnih snaga i da su često otvarali vatru na konvoje UN, iako su oni bili uredno obeleženi oznakama.
„U okolini grada Travnika, gde su muslimani, Hrvati i Srbi bili jednaki pre rata, stranci su pokušali da sprovedu šerijatski zakon, kidnapovali su lokalne hrišćane, odsekli glavu Draganu Popoviću i primoravali ostale zarobljene da je poljube“.
Britanski medij navodi da su mudžahedini 1995. godine počeli da regrutuju lokalne stanovnike i povećali brigadu na oko 1.500 članova. U pokušaju da tu jedinicu stavi pod kontrolu, Sarajevo je odlučilo da je stavi pod komandu Treće armije, koja je imala centralu u Zenici, a glavnokomandujući je bio brigadni general Enver Hadžihasanović, koji je završio pred sudom u Hagu.
„Prema mom mišljenju, iza mudžahedina su političari sa visokim rangom i verski lideri. Oni ne pomažu Bosni uopšte, naprotiv“, naveo je Hadžihasanović u pismu vojnom vrhu 1993. godine.
„Iako je general to rekao, lokalni lideri, uključujući Aliju Izetbegovića su bili srećni time što u BiH dolaze strani borci.“
Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma i uspostavljanjem primirja mudžahedini su završili svoju misiju u BiH i raspušteni su 1996. godine.
„Svi smo se nadali da ćemo da poginemo kao mučenici. Takva šansa nam je oduzeta“, naveo je Dean, a stotine njegovih saboraca je potom otišlo u Čečeniju, Pakistan i Avganistan. Među njima su i učesnici napada na Njujork i Vašington 11. septembra.
Bi-Bi-Si piše da je više od 300 mudžahedina ostalo u Bosni, a navodi se i da SDA, partija Alije Izetbegovića, ne preduzima dovoljno da stane na liniju stranim borcima, iako vlast u Sarajevu usvaja pravne akte koji zabranjuju regrutovanje državljana BiH u ratovima u inostranstvu.
„Ipak, najveće kritike se upućuju na to što vlast žmuri pred arapskim mudžahedinima koji u BiH i dalje agituju i koji su uspeli da stvore salafističke ćelije“, piše Bi-Bi-Si i navodi da su najznačajnija imena džihadističkog pokreta u BiH Fikret Hadžić i Bilal Bosnić.