„Amerika je izgubila“, poručio je ovih dana svetu iz Pekinga, samo pet meseci otkako je došao na vlast, predsednik Filipina Rodrigo Duterte, objavljujući da se njegova zemlja okreće Kini i Rusiji. „Naše tri zemlje protiv celog sveta“, objavio je Duterte s popriličnom dozom prkosa, na šta su Kinezi odmah odreagovali ekonomskim ugovorima vrednim više od 10 milijardi dolara, a Rusi pitanjem šta sve mogu da učine za Filipine…
Zbog čega ovaj filipinski zaokret predstavlja ozbiljan geopolitički potres koji prevazilazi njegove regionalne razmere? Propada li američka strategija obuzdavanja Kine? Da li se „skok u Aziju“, koji je 2011. proglasio predsednik Sjedinjenih Država Barak Obama, pretvara u spektakularan pad?
O ovim pitanjima su u „Sputnjik intervjuu“ govorili Borislav Korkodelović, višedecenijski spoljnopolitički urednik u Tanjugu, i Miroslav Denda, bivši dopisnik naših medija iz Pekinga.
Tekuće prestrojavanje Filipina, države od preko 100 miliona stanovnika, utoliko je značajnije ako se pogleda istorijat njihovih odnosa. Filipini su, naime, podseća Borislav Korkodelović, do 1946. godine bili američka kolonija, a i posle sticanja nezavisnosti nastavljeno je snažno američko vojno prisustvo, preko dve velike pomorsko-vazduhoplovne baze „iz kojih su SAD projektovale svoju vojnu moć po čitavom azijsko-pacifičkom regionu“.
U poslednjih dvadesetak godina, posle kratke pauze, američke vojne snage vraćaju se na Filipine, a 2014. potpisan je i sporazum kojim je ta saradnja proširena. „To se dogodilo u vreme pojačanih tenzija između Filipina i Kine, zbog njihovih teritorijalnih sporova u Južnom kineskom moru“, kaže Milorad Denda. „Kinezi su ocenili da je Amerika u tim sporovima Filipine koristila kao svog piona, da je i Filipine i druge okolne zemlje gurala u sporove s Kinom da bi se onda sama pojavila kao spasilac i njihov zaštitnik…“
Bio je to deo šire američke strategije, objašnjava naš sagovornik: „Amerikanci su svoje resurse počeli da prebacuju u ovaj region zato što je ocenjeno da će ovaj deo sveta biti središte svetskog razvoja u ovom veku, te da zbog toga u njemu treba obezbediti puno američko prisustvo u svakom pogledu — bezbednosnom, ekonomskom, političkom — i da treba ojačati tradicionalne američke saveznike u tom delu sveta“.
S obzirom na visinu uloga koji je u igri, napominje Denda komentarišući Duterteove poruke iz Pekinga i njegovu najavu raskida i vojne i ekonomske saradnje s Amerikom, „tek ćemo videti koliko je to čvrst stav, koliko on zaista raskida sa SAD, a u kojoj meri, upravo saradnjom s Kinom, ojačava svoju pregovaračku poziciju u odnosu na SAD“. „Ipak, već i sama odluka Filipina da stupe u direktne odnose s Kinom, da proširuju saradnju i da od bureta baruta, koje je Vašington napravio u Južnom kineskom moru, stvore prostor koji je vraćen u normalne koloseke saradnje, predstavlja pravi mali zemljotres. Duterteov potez je u Pekingu ocenjen kao inspiracija za sve druge zemlje u azijsko-pacifičkom regionu, jer Manila i Peking pokazuju da se može naći mnogo bolji način za rešavanje problema, koji se nalazi u saradnji s Kinom, umesto oslanjanja na Vašington i konfrontacije s Pekingom“, dodaje on.
„Značaj filipinskog zaokreta prema Kini i Rusiji izuzetno je velik“, objašnjava Borislav Korkodelović, „zbog značaja Južnog kineskog mora kao glavne magistrale kojom teku sirovine i energenti s Bliskog istoka i iz Afrike ka Kini i jugoistočnoj i severoistočnoj Aziji, koji su pokretači privrednog razvoja čitavog sveta već najmanje desetak godina, a naročito od izbijanja globalne finansijske krize 2008. godine. Ovo je i najmnogoljudniji deo sveta, u kome je — uz Afriku — i najmlađe stanovništvo, te u njemu i leži budućnost čovečanstva“.
Razvoj događaja u jugoistočnoj Aziji ne ide naruku Amerikancima, konstatuje Milorad Denda. „I na Dalekom istoku i u samoj Americi ima komentara da ta ambiciozna strategija američkog skoka u Aziju, i prenošenje resursa s Bliskog istoka u region jugoistočne Azije, pokazuje rezultate koji nisu po volji Vašingtonu… U osnovu te strategije bilo je pogoršavanje odnosa između Kine i njenih suseda, u cilju zaustavljanja kineskog rasta. Zato je Vašington nastojao da poboljša odnose i sa Filipinima i sa Vijetnamom, a tome je imalo da posluži i nameravano usvajanje TPP-a, sporazuma o slobodnoj trgovini između SAD i zemalja ovog regiona, ali ne i Kine. To je bio projekat ekonomske izolacije Kine u odnosu na njene najbliže susede, ali dosad ni to nije dalo rezultata“, kaže Sputnjikov sagovornik, napominjući da „ova američka strategija nije doprinosila povećanju bezbednosti u tom delu sveta, već naprotiv, njenom narušavanju“ i da je Peking na vreme shvatio „da je reč o američkom projektu čiji je cilj da zaustavi Kinu“. „Sada je Vašington u defanzivi“, dodaje on.
Da stvari ne idu Vašingtonu naruku, i da bi filipinski primer mogao da se pokaže zaraznim, smatra i Borislav Korkodelović. Podsećajući da sledeće godine Filipini preuzimaju predsedavanje ASEAN-u, organizaciji koja okuplja deset zemalja ovog regiona, naš sagovornik kaže da se „posle spektakularne posete predsednika Rodriga Dutertea Pekingu, očekuje da usledi i blago prestrojavanje čitavog ASEAN-a, jer s Duterteom pomirljivim prema Kini u ovoj organizaciji više neće biti unutrašnjih trzavica, koje su bile vidljive na poslednja dva-tri samita ASEAN-a upravo zbog pitanja Južnog kineskog mora“.
„Svakako da nije slučajno što se“, nadovezuje se Denda, „dok je Duterte boravio u Pekingu, kineski predsednik sastao i sa rukovodiocima vijetnamske Komunističke partije. Razgovarali su o saradnji Kine i Vijetnama i o rešavanju sporova u Južnom kineskom moru“.
Šta Amerika u ovoj situaciji može da učini? Borislav Korkodelović zaključuje: „Mislim da će oni tvrdoglavo nastaviti sa politikom konfrontacije s Kinom, ali, oni sada zapravo i nemaju mnogo mogućnosti na raspolaganju — pred sobom imaju zemlju koja je četiri i po puta veća od njihove, koja ima tri puta veću stopu privrednog rasta, koja se u ekonomskom smislu vrtoglavo približava, ali sve više i u vojnom i u naučno-istraživačkom… Kina se vraća na mesto koje je i zauzimala tokom hiljada godina svog postojanja“.
A Sjedinjene Američke Države sve više postaju imperija na zalasku jer njihovoj kontroli, posle Bliskog istoka, sve više izmiče i azijsko-pacifički region. Poseta filipinskog predsednika Rodriga Dutertea Pekingu i poruke koje je on tamo izgovorio ovaj su proces samo učinile još očiglednijim nego što je bio dosad.
