Šah je igra u kojoj nema emocija. Nema ih ni u (visokoj) politici.
Međutim, za razliku od situacije gde osrednji šahista igra partije i partije šaha sa dalekom jačim protivnikom i posle izvesnog vremena neminovno strateški napreduje, debatovanje o geopolitici — pa čak i da traje više od jednog veka, koliko stvarno traje u Srbiji — neće ni za promil ojačati neke tamo učesnike debate.
Pomognite sebi, Rusija i Amerika će se snaći
Uprkos tome, kao prema naredbi, „razmatranja“ odnosa Rusije i Amerike predstavljaju radnju koja neprekidno traje. To je bukvalno kao preslikano iz filma Božidara Nikolića „Tri karte za Holivud“, gde u nekoj zabiti — u svojim očima važni i više nigde nikom bitni — stanovnici izgiboše zbog odnosa Rusije i Amerike, a sve povodom (tada aktuelne) Kubanske krize.
Jednako kao što taj film do gađenja ogoljuje svu nesuvislost srpskih, ili da budemo politički korektni, podela u Srbiji, tako i u današnje vreme kad dve velike svetske supersile vode diplomatske borbe (nekad, doista i udaranjem po cevanicama), ali i usko sarađuju, svesne veličine i snage jedna druge i cene svetskog mira, u Srbiji izgiboše oko „sporenja“ Rusija ili Amerika. Trivijalno.
Realni ljudi znaju da je to priča u prazno koja jedino pokazuje komplekse koje pojedinci, grupe, sredine ili zajednice uviđaju kod sebe, ali ne (će da) priznaju nikome. Zbog toga „pomažući“ onomad Hruščovu i Kenediju, juče Gorbačovu i Reganu, a danas Putinu i Obami, misle da su bitni.
Posle najave Ruske Federacije da će u sirijskom gradu Alepu od 20. oktobra uvesti humanitarni prekid vatre i zaustaviti vazdušne napade kako bi civili mogli da izađu grada, Ministarstvo odbrane Srbije donelo je odluku da u Alep pošalje humanitarnu pomoć. Bravo.
Stop prodavcima magle
Kad krenuše dežurni „vatrogasci“ i po debljini sopstvenog novčanika čuveni „humanitarci“ da i u tome vide nekakvo geopolitičko svrstavanje.
Dok povazdan zapadni ambasadori daju uputstva Srbima za sve, od jutarnjeg programa do ponoćnih vesti, niko ni tvit da napiše, da se zabrine za suverenitet, diplomatske odnose, povlačenje poteza… ali kad humanitarna, još jednom, humanitarna pomoć treba da ode u Alep, onda se to tretira maltene kao — postadosmo ruska gubernija. Stop prodavcima magle.
Čudno je da neki ljudi i partije brinu o suverenitetu i državnom i nacionalnom dignitetu samo kad vide nekoga ko ima bilo kave dodirne tačke sa Rusijom, pa makar taj samo čitao ruske klasike, a da one sa američkim tomahavcima (gotovo ispod miške) uopšte ne uočavaju. Bedastoća. Da slave slavu, i u kuću bi ih zvali.
Hvala Bogu i veličini ruskih aviona „Iljušin“, pa desetine tona ulja, šećera, brašna, odeće, obuće, lekova i medicinskog materijala ode iz Niša brzo, ali da je slanje pomoći potrajalo nekoliko dana, bojimo se da bi „spavači“ već ispisali šlajfne saopštenja o tome kako bi još jedno bombardovanje bilo dobrodošlo. Ne, ne preterujemo.
Kako je to biti čovek
Izbeglice koje su prošle godine u rekama prolazile kroz Srbiju — i za šta Vlada Srbije treba da dobije sve pohvale — niko nije pitao podržavaju li Asada ili nepostojeću „umerenu opoziciju“, već je davao ko je koliko mogao i podržavao državu u nameri da im pomaže i daje. Lepo, pristojno. Ljudski.
Međutim, i tada je bilo pitanja: „A koliko izbeglica je primila Rusija?“ Eto, za šta su „kadri“. Da se utrkuju ko će više da pljune prema Kremlju, a suštinski se nadaju da će ta izjavica ipak stići gde treba, pa možda kapne i koji dolar. Jadno.
Podsetimo, rat u Siriji traje pet godina, teroristi (a samo je jedna definicija terorista) vrše javne egzekucije stanovnika koji pokušavaju da napuste Alep. To je zlo. Alep je danas Staljingrad, a oni koji ga brane nikako nisu DAEŠ i neki tamo, kako reče sirijski predsednik Asad, jednorozi poput „umerene opozicije“.
Ko ne zna šta je Staljingrad, džaba mu je objašnjavati i da je voda mokra. Oni drugi pak znaju, ali neće da (pri)znaju, jer njima Staljingrad nije simbol otpora nacizmu, već nešto što zvuči ruski, izgleda ruski, u Rusiji je, pa samim tim dobija negativnu ocenu. Praznoglavo.
Dakle, svako ko razlikuje ljudsko biće od zveri nema dilemu koga podržati u Alepu. Nema dilemu treba li poslati humanitarnu pomoć. I uopšte ga nije briga ko je tu pomoć prevezao. Ko inicirao. I ko koga (u Siriji) podržava.
Pa ljudi, samo je više od 130 dece poginulo od početka septembra ove godine od kada teroristi granatiraju civilne objekte u ovom gradu.
„Kome može da smeta 84 komada gaća, 2.000 ćebadi ili 661 kilogram deterdženta za pranje rublja? Mi pomažemo narodu Sirije, kao što smo i drugima, i kao što ćemo slati u Siriju pomoć i ako nam neko drugi to predloži“, konstatova ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić.
Ovaj političar je poznat po diplomatskoj veštini, ali u ovoj situaciji nema mesta razmišljanju, diplomatiji, strategiji. Ovde se reaguje nagonski. Ljudski.
Odgovor na Dačićevo pitanje/konstataciju je: „Nikome ko želi da pobedi ljudskost“. I svima onima koji vire iz tuđih gaća, jer nemaju sopstvenu kapu. I kičmu.
