Francuski predsednik Fransoa Oland odlučio je da lupi šakom o sto, presavije tabak i tuži Rusiju Međunarodnom krivičnom sudu zbog navodnih ratnih zločina u Alepu.
Oland je u intervjuu u kojem je najavio takvu mogućnost prenebregnuo, međutim, da govori o francuskoj odgovornosti, ne samo za situaciju u Siriji, već na celom Bliskom istoku.
Francuska je, da podsetimo, bila predvodnik vojne operacije koja je presudno uticala na rušenje vlasti Muamera Gadafija u Libiji tokom „arapskog proleća“ 2011. godine. Prenebregavanje ratnih zločina karakteristično je za Francusku. Ta država nikada nije priznala da je vršila zločine u 20. veku. A bilo ih je.
Od metoda koje je francuska vojska koristila pedesetih godina u Vijetnamu diže se kosa na glavi. Nešto kasnije u Alžiru pokušala je da izvrši genocid nad stanovništvom koje je tražilo nezavisnost. Za zločine koje su francuski vojnici činili po alžirskim gradovima i selima nikada niko nije odgovarao, iako je među žrtvama najmanje bilo boraca za nezavisnost, a mnogo više staraca, žena i dece.
Sada se na francuskom tapetu zbog Alepa nalazi Rusija. Zlonamernik bi rekao da je ponašanje Francuske izazvano uvređenošću jer je Rusija stavila veto na francusku rezoluciju o Siriji u SB UN. Situacija je, međutim, malo složenija.
Prema rečima Jovana Kovačića, direktora tink–tenk organizacije „Ist vest bridž“, novi načini razmišljanja o demokratiji prete da svetu dođu glave. Francusku nameru da Rusiju optuži za ratne zločine u Siriji Kovačić tumači približavanjem izbora u Francuskoj.
„Oland hoće da se pokaže kao čvrst i jak momak, a ima preča posla, da sredi situaciju u Francuskoj, nego da razmišlja o nečemu što nije njegov teren. Bojim se da je to, sa jedne strane, dodatno zatezanje odnosa, za šta ne znam koliko i samoj Francuskoj odgovara. Sa druge strane, to je dalja devalvacija već uveliko devalviranog Međunarodnog krivičnog suda. Mislim da o tome nije ni vredno razmišljati, a ako bismo razmišljali, Francusku svaki Libijac, čije su sadašnjost i budućnost uništene, može da tuži za bombardovanje i devastiranje Libije“, objašnjava Kovačić.
I analitičar Cvijetin Milivojević podseća da je Francuska direktno odgovorna za ratne zločine u Libiji.
„To je jedna potpuno tragikomična situacija. Šta bi bilo kada bi Rusija uzvratila da se Francuskoj sudi za ratni zločin u Libiji, za grozomorno ubistvo, linčovanje i silovanje legalnog i legitimnog libijskog predsednika. Ovo samo pokazuje koliko svet ide u nešto što se zove totalni apsurd“, kaže Milivojević.
Od početka građanskog rata u Siriji Alep je bio njegova najkrvavija epizoda. Milioni stanovnika najvećeg sirijskog grada našli su se kao taoci i živi štit terorista. Njihovi zločini nisu bili u centru pažnje zapadne javnosti, iako borbe u Alepu traju već skoro četiri godine.
U centar pažnje zapadne javnosti Alep ulazi u trenutku kada su sirijske vladine snage, pomognute Rusijom, na pragu da oslobode grad od terorista. Treba podsetiti da je Rusija ta koja nadgleda bezbedno dostavljanje humanitarne pomoći i da svaki zainteresovani građanin, preko satelita, zahvaljujući Rusiji, može u realnom vremenu da prati situaciju u Alepu.
„Problem sa Alepom je nastao kada je Rusija počela da se meša u priču u Siriji i kada su vladine snage počele da napreduju. Ekstremisti koji su u Alepu ubijali ljude, i to na vrlo imaginativne načine, nikome nisu smetali“, kaže Kovačić.
Kako objasniti poslednje francuske poteze? Prvo su predložili rezoluciju za koju je bilo jasno da je za Rusiju neprihvatljiva i pre nego što će stići na razmatranje u Savet bezbednosti, zatim je Fransoa Oland otvoreno sabotirao posetu Vladimira Putina Francuskoj.
Objašnjenje možda leži u odgovoru koji je u intervjuu Sputnjiku dao proslavljeni francuski istoričar Žan Pol Bled. Na pitanje kako objašnjava uzroke zahlađivanja odnosa između Francuske i Rusije, država koje su kroz istoriju bile saveznice i u ratu i u miru, Bled je odgovorio da se Francuska nekoliko godina unazad udaljila od smernica i uputstava koje joj je ostavio general De Gol.
De Golovo političko nasleđe, čija je osnova bilo distanciranje od SAD, potpuno je zatrto za vreme Žaka Širaka, Nikole Sarkozija i Fransoa Olanda. Širakova odluka da se pridruži NATO agresiji protiv SRJ bila je uvod u ono što će Sarkozi uraditi — vratiti Francusku u vojno krilo NATO-a.
Oland je otišao još dalje od svojih prethodnika i Francuska, nekadašnja velika sila, zemlja koja je kulturom, političkom tradicijom i istorijom plenila maštu miliona, danas je svedena na zemlju koja se sa Velikom Britanijom utrkuje u zadobijanje američke naklonosti. Jedino se time mogu objasniti poslednji potezi francuskog predsednika.
