Od vremena pada Berlinskog zida, raspada Varšavskog pakta i SSSR-a, sloma realnog socijalizma kao političko-ekonomskog sistema i u trijumfalističkom zanosu objavljenog „kraja istorije“, pobedničke zemlje Zapada (SAD i EU) su do neverovatnih granica, često do nivoa „svete krave“, uzdizale sopstveni politički sistem i njegove „vrednosti“, neretko ga i namećući ostatku čovečanstva.
Radi se, naravno, o demokratiji čiji je najdirektniji oblik — referendum kao način izjašnjavanja naroda o određenom pitanju u vezi sa funkcionisanjem zajednice.
Ipak, uprkos deklarativnom zalaganju i neprestanom iskazivanju podrške i privrženosti demokratskim principima kroz razne birokratske floskule o „poštovanju izborne volje naroda“ ili „poštovanju rezultata referenduma“, establišment EU i njenih država članica se prema rezultatima izbora, a još više rezultatima referenduma, odnosio ambivalentno i, iznad svega, krajnje arbitrarno.
Primera za to je pregršt. Od priznavanja rezultata referenduma o otcepljenju BiH od SFRJ 1992. godine, uprkos izostanku predviđene dvotrećinske izlaznosti (izlaznost je bila 64 odsto) i nepriznavanja referenduma srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH, zatim uvođenja kratkotrajnih i neefikasnih sankcija Austriji 1999. zbog ulaska Slobodarske partije Austrije i njenog tadašnjeg lidera Jerga Hajdera u Vladu, priznavanja krajnje sumnjivih rezultata referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006, preko praktičnog ignorisanja odbacivanja Evropskog ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine, kroz njegovo „prepakivanje“ u Lisabonski sporazum i dalje usvajanje u parlamentima država-članica i kampanje zastrašivanja birača u Irskoj da ga, posle prvobitnog odbijanja na referendumu 2008, iz drugog puta 2009. ipak usvoje, pa sve do prisiljavanja Jorgosa Papandreua, nekadašnjeg grčkog premijera, da 2011. godine odustane od referenduma o paketu pomoći evrozone u zamenu za mere štednje u Grčkoj kojima se ni danas ne vidi kraj.
Vrhunac svega navedenog svakako predstavlja nepriznavanje referenduma na Krimu 2014, glatko prelaženje preko rezultata Ciprasovog referenduma 2015, ignorisanje zahteva opozicije u Crnoj Gori za referendum o ulasku u NATO, neuspeli pokušaji najpre zastrašivanja birača u Velikoj Britaniji na glasanju za „bregzit“, a potom zahteva za njegovim ponavljanjem, kao u irskom slučaju, pa sve do pretnji Miloradu Dodiku i Viktoru Orbanu „da se ne igraju vatrom“ i „da će snositi posledice“ zbog prošlonedeljnog, odnosno juče održanog „praznika demokratije“. A novih sličnih zahteva širom Evrope je sve više i više.
Ono što je sve očiglednije, pored ne mnogo skrivenog stava evropskog establišmenta da biračko telo treba da bude neka vrsta zombirane mase koja svojim glasovima ćutke aminuje donete odluke otuđenih elita i njegovog sve izraženijeg paničnog straha od neželjenih ishoda izbora ili referenduma, jeste kako širenje „referendumskog virusa“ iz centra ka periferiji EU, tako i svojevrsna „silazna putanja“ u oštrini reagovanja na „dan posle“.
Naime, zaokupljen pokušajima krpljenja rupa i popunjavanja zjapećih pukotina na sve trulijoj brani pred sve jačim udarima cunamija krize evrozone, migrantske krize, lavine evroskepticizma, itd, kao i zbog skoro filmske brzine kojom se sve to dešava, rastrzani establišment EU na nove, sitnije naprsline reaguje sve slabije i slabije, gubeći kontrolu nad situacijom.
Ono što je rađeno Irskoj ili Grčkoj, što se sada čini Rusiji ili čime se, zasad na nivou „prazne puške“, preti Mađarskoj ili Republici Srpskoj, ni u snovima se nije moglo Francuskoj ili Holandiji, pa ni Austriji na duži rok, a sada ne može ni Velikoj Britaniji ili Švajcarskoj, istina nečlanici EU, gde je još 2009. godine, uprkos „oštrim protestima“ i „glasnim negodovanjima“ iz „zajednice demokratskih i humanih vrednosti“, na referendumu izglasana zabrana dalje izgradnje minareta (ovih dana najavljuje se inicijativa za novi referendum, ovaj put o zabrani nošenja burki).
U oba slučaja, inicijator referenduma je nacionalistička, sa stanovišta „demokratskih vrednosti“ EU, ekstremistička Švajcarska narodna partija, koja je već 13 godina prva po broju glasova na izborima (na poslednjim saveznim izborima 2015. godine osvojila skoro 30 odsto glasova, što je njen najbolji rezultat u istoriji). Podsećanja radi, multikulturalna i višejezična Švajcarska, gde su referendumi gotovo redovna pojava, važi za jednu od zemalja sa veoma dugom i neupitnom demokratskom tradicijom.
Referendumski „duh iz boce“ je pušten iz centra i nezadrživo se širi ka periferiji, bez nagoveštaja da će se zaustaviti ili biti vraćen u bocu. To su shvatili i Orban i Dodik. Ko je sledeći?
