„Posledice nema bez uzroka“, poznati je aksiom koji u prilog svoje teze napisa epidemiolog Zoran Radovanović. „Neshvatljivo je“, nastavi ovaj univerzitetski profesor, „da nas ugrožava nepostojeći osiromašeni uranijum“.
Nije NATO, majke mi
Epidemiolog Radovanović u svom tekstu u „Danasu“ „Osiromašeni uranijum i obogaćena mašta“ taksativno navodi deset pasusa (koje on zove činjenicama), a sve radi razuveravanja neprosvećenih, jer se „već godinama kod nas povremeno usijava atmosfera ’otkrićem‘ da masovno umiremo od raka zbog NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom (OU), a da katastrofalne posledice tek predstoje“.
Međutim, u svim tim činjenicama ili „činjenicama“ nema, ili se nije našlo mesta u tekstu, odgovora šta je uzrok oboljevanja od raka, ako (već piše da) to nije osiromašeni uranijom.
Sve bi, čini se, bilo idilično da su Srbi na vreme poslušali Jelenu Milić, pa ne bi uvaženi profesor Radovanović morao 17 godina posle NATO agresije da im pojašnjava da ne obolevaju i ne umiru od raka zbog bombi Severnoatlantske vojne alijanse. Da su, avaj, kojim slučajem poslušali NATO zagovaračicu Milić, Srbi bi za više od deceniju i po pronašli taj uzrok, a ovako su samo neuko verovali da je bombardovanje krivo za sve.
Kao što su — saglasili bi se svi oni koji su tekst Zorana Radovanovića nesebično delili na društvenim mrežama — slepo verovali i bili nesvesni realnosti da Kosmet treba pokloniti, umesto tvrdog stava i potom biti izložen bombardovanju.
Uvaženi epidemiolog tvrdi da se patriotizam ogleda u poštovanju činjenica umesto njihovog izmišljanja, ali istovremeno traži od onih koje razuverava da mu veruju na reč da poseduje izveštaje (jer je, u ime Ujedinjenih nacija, bio supervizor navedenih istraživanja) koji nisu publikovani i u kojima „ni najbolji epidemiolozi sa Harvarda, ni najčuvenija imena u oblasti matematičkih modela, nisu uspeli da pokažu da OU povećava rizik Kuvajćana (takođe bombardovanje — primedba Sputnjika) da obole od raka“.
Lučonoša Radovanović zaključuje da je „stvorena atmosfera da se odsustvo vere u navodnu vezu OU sa rakom smatra takoreći nacionalnom izdajom. Zato se ozbiljni stručnjaci o tome ne izjašnjavaju“.
A da pitamo „Gugl“
Međutim, veoma kratkom internet pretragom mogu se pronaći izjave poput ove u kojoj toksikolog Radomir Kovačević iz Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu „Dr Dragomir Karajović“ svedoči da je tokom 2002. godine ispitivano 29 ljudi koji žive u mestima koja su bombardovana osiromašenim uranijumom i kod većine je potvrđeno prisustvo uranijuma u urinu.
Kod svih su, prema istom svedočenju, pronađene i genetske promene i oštećenja na bubrezima, krvnim sudovima, a u jednoj porodici zabeležene su ozbiljne genetske anomalije na potomstvu.
Takođe je veoma lako pronaći i tekst Jasmine Vujić i Dragoljuba Antića u kojem podsećaju da je grupa stručnjaka i naučnika u septembru 2001. godine organizovala Međunarodnu konferenciju o ekološkom oporavku tadašnje SR Jugoslavije na kojoj je bilo predstavljeno 142 rada od 320 autora iz 21 zemlje.
U zaključcima te konferencije, pišu dalje autori, izneto je da je u toku NATO bombardovanja uništeno 78 industrijskih postrojenja, da je 45 energetskih postrojenja bilo uništeno ili oštećeno, i da je kao posledica toga ispušteno na hiljade tona kancerogenih, mutagenih i toksičnih hemikalija, uključujući bar desetak toksičnih hemikalija koje su odavno stavljene na listu zabranjenih hemikalija prema Stokholmskoj konvenciji.
Uz to je bilo zapaljeno oko 150.000 tona nafte i naftnih derivata i oko 367.000 tona kerozina, više od 20.000 civilnih zgrada je uništeno, i ispaljeno je najmanje 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom.
Tada je 11 eminentnih svetskih stručnjaka iz osam laboratorija u svetu predstavilo rezultate svojih nezavisnih merenje uzoraka iz BiH, uže Srbije i sa Kosmeta.
„Tu je prvi put prikazano i da su uzorci projektila sa osiromašenim uranijumom koji su prikupljeni na našoj teritoriji takođe sadržali i male količine plutonijuma (koji ne postoji u prirodi), kao i izotopa uranijuma (U-236), kojih takođe nema u prirodnom uranijumu. Prisustvo tih izotopa ukazuje da se tu nije samo radilo o osiromašenom uranijumu (kao nusproizvodu obogaćivanja uranijuma), već o mogućoj mešavini sa prerađenim reaktorskim gorivom“, navode autori.
Ko tu koga truje
Uranijum je, stoji u istom tekstu, slabo radioaktivan, te ne predstavlja problem kao spoljašnji ozračivač, ali veoma ozbiljni zdravstveni problemi nastaju ako se unese u organizam udisanjem uranijumske prašine, ili preko hrane, odnosno vode za piće.
Svi, vojnici ili civili, koji se u momentu rasprskavanja nalaze u blizini, mogu da budu izloženi tim sitnim česticama uranijuma. Ukoliko ih udahnu u većim količinama, uranijumska prašina im se nataloži u plućima gde bazično ostaje u toku celog života.
Tekst autora Jasmine Vujić i Dragoljuba Antića, za razliku od teksta epidemiologa Radovanovića, obiluje podacima, brojkama, fotografijama i izvorima na kojima zasnivaju svoje štivo. Oni podsećaju i da je na desetogodišnjicu bombardovanja knjiga „Posledice rata na životnu sredinu“ gde su pored ekoloških posledica ratnih dejstava u Zalivskom ratu, uključene i posledice NATO bombardovanja SR Jugoslavije.
U tu knjigu su ušli i sledeći radovi: „Procena uticaja primene municije koja sadrži transuranske elemente na zdravlje i životnu sredinu“, od Zore Žunić i Nade Miljević iz Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, kao i „Atmosferski transport i depozicija perzistentnih organskih polutanata u uslovima ratnog stanja“, od Zorke Vukmirović, Miroslava Unkaševića i Ivane Tošić, iz Instituta za fiziku u Beogradu i Instituta za meteorologiju Univerziteta u Beogradu.
Elem, profesor Radovanović, ne jednom, u svom tekstu pominje patriotizam, izdaju i teze o tome da je nepopularno govoriti da Srbe ne ubija osiromašeni uranijom. Ne ulazimo u to da li je pomenuti dvojac koji zastupa suprotan stav državotvorniji od profesora Radovanovića, niti da li je on manje patriota od njih.
Ono što je, međutim, sigurno jeste da će Zoran Radovanović pokupiti sve simpatije kod onih koji smatraju da je osiromašeni uranijum suštinski med i mleko, jer im je, usled dugogodišnje neupotrebljivosti, osiromašen centar za rasuđivanje.
Valjda se zato već godinama u Srbiji usijava atmosfera da NATO treba da oprosti Srbima što ih je tukao.
