Predstava „Urnebesna tama“ Dušana Davida Paržižeka, u produkciji bečkog Burg teatra, izvedena je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u okviru jubilarnog, 50. Bitefa.
Tekst mladog nemačkog pisca Volframa Loca, koji ironično referiše na amblematičnu knjigu Džozefa Konrada „Srce tame“ i kultni film „Apokalipsa danas“ Frensisa Forda Kopole, bavi se postkolonijalnom atmosferom u današnjoj zapadnoj civilizaciji i njenom ograničenom, arogantnom percepcijom „drugosti“, koja proizvodi nerazumevanje i agresiju.
Paržižek je za Sputnjik govorio o svom viđenju ovog komada, o problemima savremenog sveta, i o negativnom uticaju Sjedinjenih Država na zemlje Evrope.
Kako to da tama, koja simbolizuje mrak i ništavilo, može u isto vreme da bude i urnebesna?
— Mislim da Loc u svom komadu želi da pokaže da pozorište, bioskop, pa i sama literatura pokušavaju zapravo da se legitimišu kroz moralizovanje. Pokušava i da nam objasni kako su sve te stvari smešne. Pisci kao što je Volfram Loc kreiraju novi smisao za humor, a ljudi uspostavljaju dobru komunikaciju s njima. Da, to jeste komad o švercerima, o kriminalu i nasilju, o pirateriji, o Prvom svetu — koji nije u stanju da komunicira s ljudima koji imaju probleme, i tako nam pokazuje svoju najslabiju stranu, a to je jedan „zarobljeni mentalitet“. Da, ovo zaista jesu ozbiljna pitanja i ozbiljne debate, ali ono što Volfram takođe pokušava da nam pokaže je da mi ne možemo da se sakrivamo iza nagrađivanih predstava, poznatih filmova i remek-dela literature. Ne možemo samo da kažemo „da, pročitao sam Konradovo ’Srce tame‘, i znam da je kolonijalizam nešto veoma loše“. Ne, ne, to nije dovoljno. I ovo je samo početak. Ovo su samo fraze. Kada počnete da citirate ove knjige, ove filmove i ove pozorišne komade, treba da budete bar jedan korak ispred, i to je razlog zašto su svi ovi problemi prikazani u ovoj predstavi, na način koji je nekada veoma surov, veoma grub. Ovu predstavu često igramo u zemljama nemačkog govornog područja, i deluje kao da je ljudima smešno dok je gledaju, jer publika nije u stanju da pokaže svoja osećanja na drugi način. Ovaj komad nam nudi novi smisao za humor. I nekada zaista uspemo da izazovemo reakciju kod publike koja je voljna da se aktivno angažuje, da razgovara s nama.
Da li je ova predstava kritika savremene civilizacije, a samim tim i savremenog pozorišta?
— Za mene je ona uvek kritika savremenog, modernog pozorišta koje pokušava da se legitimiše kroz moralizovanje, ali je takođe to nešto što pomaže da se razumeju različitosti. Mislim na migrante, na ljude iz ratnih zona, koji nas teraju da se stidimo zbog toga što se oni pojavljuju na našim ulaznim vratima. A mi? Moramo da nekako reagujemo i, u najboljem slučaju, pomognemo im. Dok god razmišljamo o različitostima kao što su „oni i mi“, „drugi i mi“, postoji razlog da se na pozornice postavljaju komadi kao što je ovaj Locov.
Kakav je, po vašem mišljenju, uticaj Zapada na Evropu?
— Problem je u tome što smo mi, u današnje vreme, već sve prihvatili — čak i to da su mobilni telefon Angele Merkel prisluškivale američke obaveštajne službe! To je nešto što danas, prosto, može da se desi, i to je prosto tako. Mislim da treba da se trudimo da sami rešavamo svoje probleme, a naročito da budemo svesni uticaja Amerike na evropske zemlje. Dešavaju se stvari u kojima su, ako mene pitate, malo preterali. To su iste one stvari koje su se dešavale pre 25 godina u Istočnoj Evropi, iza „gvozdene zavese“ — one se dešavaju i dan-danas! I svi mi žmurimo, prihvatamo da su oni neka vrsta svetskog policajca, da imaju pravo da upravljaju nama, da nam pokazuju koje stvari su najbolje za njih, odnosno — najbolje za nas. Treba dobro da se pripazimo tog „Velikog brata“ koji nas neprestano posmatra.
Kako se lik srpskog švercera našao u vašoj predstavi?
— On je žrtva. Ali je i prodavac. Prikazuje nam vrlo duhovitu, vrlo kratku viziju nekoga ko je preživeo jugoslovenske ratove. Pokušava da ispriča svoju priču, možda i da nam uvalja neku robu kroz pričanje te priče… On oslikava i jedan od onih problema s kojima morate da se nosite ako razmišljate o svim ovim ratovima, o svim trajnim osećanjima krize koja se dešava nama ovde u Evropi. To je glavni razlog zbog kog imamo ovaj lik u predstavi.
Za kraj, da li će srpska publika moći da vidi neki vaš komad i posle Bitefa?
— Nadam se, zaista se tome nadam! Nadam se, pre svega, da je komad preveden na srpski jezik. Video sam srpski naslov, tako da bi trebalo da je preveden, i nadam se da ćemo time nekoga inspirisati i da ga postavi na scenu. A ako me neko kome se dopada moj rad pozove da režiram, veoma rado ću doći! Doduše, to se dosad još nikad nije dogodilo…
