Kada neko pomene Borisava Jovića, obično se u sećanju pojavi slika komunističkog funkcionera iz doba sumraka Jugoslavije. Čak i tada, po elegantnom oblačenju odudarao je od sivila jugoslovenskih partijskih aparatčika, što je i navelo modnog kreatora Aleksandra Joksimovića da ga, negde krajem osamdesetih, proglasi za najelegantnijeg jugoslovenskog političara.
Jović je u krugovima jugoslovenskog političkog aparata bio poznat i po britkom jeziku — nikada nije štedeo nikoga, pa ni sebe. Tako je ostalo do danas. Danas je poznat po nizu knjiga u kojima raspravlja o događajima u kojima je učestvovao ili kao neposredni učesnik, ili kao svedok.
Prvu knjigu, „Poslednji dani SFRJ“ objavio je 1995, a poslednju „Kako su Srbi izgubili vek“ nedavno. U poslednjoj knjizi raspravlja o uzrocima propasti Jugoslavije i presudnoj ulozi komunista na njen raspad.
Tako je Jović pokazao još jednu osobinu kojom se ne mogu podičiti mnogi drugi političari iz vremena SFRJ. Dok su drugi poštovali i poštuju omertu, zakon ćutanja, on o svemu otvoreno govori.
„Smatram da srpski narod zaslužuje istinu o onome što se dogodilo devedesetih godina, kada je doživeo najveće gubitke. Istina je sakrivena, proglašen je krivim. Nije srpski narod krivac za sve što se dogodilo. Zbog toga što je istina skrivena i što je bačena ljaga na srpski narod, smatrao sam da istoričari treba time da se bave, ali pošto oni to nisu pokrenuli, ja nisam u stanju da prećutim istorijske činjenice koje obelodanjuju da su za raspad Jugoslavije i za građanski rat krivci drugi, da je to bilo planirano iz drugih centara, izvedeno od onih koji su imali snagu i moć da to urade, a da je srpski narod samo isturen kao gubitnik i kao krivac, što je istorijski nedopustivo“, objašnjava Jović.
Tito je bio glavni razbijač Jugoslavije
Osnovna teza koju Jović iznosi u knjizi „Kako su Srbi izgubili vek“ je da je KPJ još 1928, na 4. (Drezdenskom) kongresu donela odluku o razbijanju Jugoslavije, koju su proglasili veštačkom tvorevinom koja služi za velikosrpsko ugnjetavanje drugih nacija iz zajednice Južnih Slovena.
Kada je na mesto generalnog sekretara KPJ-a došao Josip Broz, taj zadatak je imao na umu. Upravo je Broz svojim postupcima, manevrima, činjenjem i nečinjenjem doprineo postepenoj razgradnji jugoslovenske države.
Osnovni zadatak komunista, prema Jovićevim rečima, bio je onemogućiti srpskom narodu da postane jedinstvena politička nacija na celoj teritoriji koju naseljava, već ga držati rascepkanog u jugoslovenskim republikama i pokrajinama. Ovaj cilj postignut je na drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, gde srpski narod nije imao svoju delegaciju, već su ga predstavljali Titu verni Srbi.
Kasnije, svi jugoslovenski ustavi od 1944. do 1974. išli su ka jačanju republika na štetu federacije.
Šta su radili srpski komunisti dok su drugi razbijali Jugoslaviju
Pitanje koje se samo nameće je gde su bili srpski komunisti i kako su dozvolili da do tako nečeg dođe? Generacija srpskih komunista koja je učestvovala u Titovom izboru za vođu partije, prema Jovićevim rečima, snosi najveću odgovornost.
„To je bilo deset-petnaest najodgovornijih komunista koji su tu politiku svakako znali i prihvatili je. I koji su prihvatili Josipa Broza znajući sa kakvom politikom dolazi, koju nikada nisu objasnili narodu“, kaže Jović.
Zašto su Aleksandar Ranković, Mijalko Todorović, Cana Babović i drugi srpski komunisti prihvatili politiku koja je išla na štetu njihovog naroda, Jović vidi u tome što je Tito u početku od njih krio tu nameru. Drugo, Tito je, smatra Jović već na drugom zasedanju AVNOJ-a uzurpirao svu vlast ne dozvolivši osnivanje srpske komunističke partije i antifašističkog veća, kako bi mogao da donese odluke koje su štetne za srpski narod.
Posleratna generacija srpskih komunista, kojoj pripada i Jović, našla se u situaciji, kako kaže, „da brani pozicije onakve kakve jesu, da ne bude gore“.
„Da branimo zakon po zakon, tačku po tačku, da ne ide na štetu Srbije. Ni to nije bilo lako. Lično to nikada nisam vezivao za neku generalnu liniju upropaštavanja Srbije zbog odluka Drezdenskog kongresa. Za mene su to bile životne činjenice koje je teško prihvatati kada si na funkciji. Ja sam se našao u poziciji da branim ono što se odbraniti može sa stanovišta trenutnih interesa srpskog naroda i Srbije“, objašnjava Jović.
Posao odbrane srpskih interesa nije bio lak, s obzirom da su Hrvatska i Slovenija, kaže Jović, još od Drezdenskog kongresa formirale antisrpsku koaliciju, kojoj su se, iz sopstvenih interesa priključili i drugi jugoslovenski narodi, na primer Makedonci.
„Makedonski narod nije mogao da dobije priznanje kao narod ni od Bugara, ni od Grka. Jedino smo ga mi priznavali u Jugoslaviji. Sada mu je ponuđena država. Pa zašto ne bi pristali na rasturanje Jugoslavije!? Pazite! Priznajem te kao narod, priznajem te kao državu. Pa to je strašno velika dobit, odjednom“, kaže Jović.
Velika Srbija nikada nije bila naša ideja
Prilika za stvaranje Velike Srbije propuštena je 1918, kada je kralj Aleksandar odbio ponudu saveznika za formiranje takve države. Nakon toga je tu ideju bilo nemoguće sprovesti u delo, kaže Jović. Generacijama posle kralja Aleksandra je, prema Jovićevom mišljenju, ostalo samo da se bore za očuvanje Jugoslavije.
Neistina je da je srpsko rukovodstvo na čelu sa Slobodanom Miloševićem planiralo stvaranje Velike Srbije. Ono se, kaže Jović, isključivo borilo za očuvanje Jugoslavije. Borba za Jugoslaviju prolazila je, objašnjava, kroz razne faze.
„Prvo je smatrano da bi trebalo da nađemo kompromisno rešenje za Jugoslaviju zato što je to bio način da ceo srpski narod živi pod jednim krovom, što je bila njegova istorijska težnja. Kada se videlo da to ne može nikako, politika je postavljena tako da srpski narod ne može da se prisili da izađe iz Jugoslavije. Ako Srbi iz Hrvatske ne žele da izađu iz Jugoslavije, onda imaju pravo da se izjasne da ostanu. To je odmah napadnuto kao da hoćemo Veliku Srbiju. Tada još nije bila definisana pozicija Bosne i Makedonije“, kaže Jović.
Kada je počeo rat u BiH, srpsko rukovodstvo je, prema Jovićevim rečima, smatralo da konflikt treba da se reši tako da sve tri nacije budu ravnopravne i uvek je podržavalo svaki koncept koji je vodio ka političkom rešenju.
„Nigde ne postoji definisana srpska politika za Veliku Srbiju, niti smo se mi za to borili. Mene su mnogo istraživali iz Haškog tribunala, da bi me optužili. To je delimično bilo u funkciji da o Miloševiću kažem nešto što bi oni želeli. Jedno od pitanja koje mi je tužilac Džefri Nais postavio bilo je gde je definisan srpski zahtev za Velikom Srbijom, jer zato optužuju Miloševića. Rekao sam mu da to ne postoji. Pitao sam ga kako će optužba da opstane kada nema dokaza. Rekao mi je da ga optužuju pod tezom da je Milošević sve radio drukčije nego što je pričao. Gluposti“, zaključuje Jović.
