„Deset godina je prošlo, a ja nju i dalje volim“, peva srpski pevač Toni Montano. Neke ljubavi zaboravimo, a neke traju večno. Građani bivše Jugoslavije ni posle 36 godina od smrti Josipa Broza ga nisu zaboravili, a mnogi od njih, bez obzira kada su rođeni, i dalje gaje ljubav prema njemu.
Želja da se bude u centru pažnje
Veselinka Kastratović Ristić, kustoskinja MIJ, bavi se Titovom zaostavštinom poslednjih 20 godina. Jedna od zbirki kojima se u svom radu bavila jeste zbirka ličnih Titovih predmeta u koju spadaju predmeti od češlja i brijača do ordenja koje je dobijao.
„Tito je želeo da bude prepoznatljiv, lepo obučen i da uvek ostavi utisak na ljude sa kojima se susretao. Istražujući sećanja ljudi koji su ga znali iz međuratnog perioda, kada je živeo u ne baš tako raskošnim uslovima, svi se sećaju da je voleo da bude lepo obučen i to se vidi i na fotografijama koje su čuvaju kod nas“, kaže Ristić.
Da je Tito voleo da se lepo oblači i kao ilegalac, svedoče i njegova bivša žena Herta Haas i bliski saradnik Vladimir Dedijer. Oboje ga se sećaju kao elegantnog čoveka. Herta Haas je čak bila i ljuta zato što se Tito oblačio, kako je govorila, vagabundno. Međutim, kada ga je bolje upoznala, kaže Ristić, shvatila je da nisu u pitanju bila skupa odela, već način na koji ih je Tito nosio.
„U nekim sećanjima Tito pominje da je želeo da bude konobar; pri tom ga nije zanimao posao konobara, već činjenica da se konobari elegantno oblače“, objašnjava Ristić.
U fraku kod kraljice
Koliko je Tito polagao na oblačenje govori priča o prvoj poseti Velikoj Britaniji 1951. Protokol je nalagao da na susretu sa tadašnjim britanskim predsednikom vlade, Vinstonom Čerčilom i kraljicom Elizabetom II jugoslovenski funkcioneri nose frak ili uniformu.
„Pošto je Tito bio neverovatno pronicljiv čovek, znao je da na susretu sa Čerčilom ne može da bude na istoj nozi ako se pojavi u fraku. Zato je obukao maršalsku uniformu i na englesko tlo je stupio kao vojskovođa pobedničke vojske. Na taj način je hteo da se promoviše, znajući da, kao neko ko dolazi iz Kumrovca, nije navikao na frak“, kaže Ristić.
Ostali jugoslovenski funkcioneri u Titovoj pratnji, ministar spoljnih poslova Koča Popović i ambasador u Velikoj Britaniji Vladimir Velebit, bili su obučeni u frakove, ali Tito je samo u uniformi mogao da parira jednom Čerčilu.
Disciplina je majka uspeha
Osobina koje Tita krasila jeste disciplina, kaže Ristić. Pažljivo je proučavao svaku državu koju je trebalo da poseti. Pred svaku posetu, proučavao je stotine stranica o politici, ekonomiji, kulturi, političkim vođama zemlje koju je trebalo da poseti, čak je gledao i filmove iz tih zemalja.
Strogo se držao propisanog protokola. Disciplina ga je krasila i u svakodnevnim poslovima. Ustajao je oko 6 časova i imao je običaj da sam sebi skuva kafu.
„Dan mu je bio prepun do ručka; posle toga je imao vreme za odmor, a popodne je nastavljao da radi. Njegovi saradnici kažu da su znali da ga zateknu u kabinetu i oko 11 uveče da proveri šta su mu zadaci za sutra. Obavezno je imao period u toku dana kada je čitao novine“, opisuje Ristić jedan Titov običan radni dan.
U situacijama koje nisu zahtevale poseban protokol, Tito se ponašao sasvim obično. Često bi naredio da se spremi posluženje za radnike koji su kosili ili nešto popravljali u rezidenciji.
„Ima nekoliko fotografija gde sedi izuven na travi ili se šali sa prijateljima. Ima svedočenja da je voleo da se vrati i nastavi druženje, pošto ga lekari otprate na spavanje, naročito kada je u pitanju bio lov“, kaže Ristić.
Svaka aktivnost u službi predstavljanja zemlje
Lov je bila Titova strast, koju Ristić tumači njegovim poreklom.
„U kraju iz koga Tito dolazi, lov je uobičajena pojava. Sa druge strane, Tito je želeo da se ljudi oko njega osećaju prijatno, a da on tu njihovu prijatnost iskoristi za diplomatiju. Shvatao je da je lov vreme kada ste opušteni i kada govorite više nego što bi ste rekli nego u nekom zvaničnom razgovoru“, kaže Ristić.
Diplomatski lov u Karađorđevu bio je svečanost na kome su stranim diplomatama puštani jugoslovenski filmovi i prikazivane su lepote Jugoslavije.
„Uvek je imao na umu da je predstavnik Jugoslavije i da ne treba samo on da se predstavlja. Reklamirao je i sebe i svoju zemlju. Recimo, među poklonima koje je davao uvek su bili užički pršut, crnogorska lozovača, kristal iz Slatine… Kada pogledate spisak poklona prepoznate njegovu želju da svaki kraj nečim predstavi i da taj poklon bude nešto što će govoriti o zemlji“, objašnjava Ristić.
Pored predstavljanja običaja, hrane i narodnih nošnji, Tito se trudio da predstavi i jugoslovenska industrijska dostignuća, dodaje Ristić. Tako je turskom predsedniku Bajaru poklonio kini projektor koji je proizvela slovenačka „Iskra“, na koji je bio jako ponosan.
