Sahrana je bila događaj svetskih razmera. Hroničari HH veka kažu da se nikada više stranih državnika nije okupilo ni na čijoj sahrani. Pristigli su i sa Istoka i sa Zapada.
Pored njih, veliki broj Beograđana i građana Jugoslavije došao je u Beograd da isprati svog predsednika i komandanta.
„Najimpresivnija u prenosu bila je opšta žalost i masovnost ljudi na ulicama, broj državnika. Uopšte, veličina događaja je bila zaista impresivna“, kaže Mandić na početku razgovora za Sputnjik.
Kako je došlo do toga da budete angažovani kao jedan od reditelja TV prenosa Titove sahrane?
Tada sam bio veoma aktivan i radio sam puno na televiziji i očigledno nisam radio loše. Stalno sam išao iz posla u posao i stalno su me zvali. U životu sam se vrlo malo i retko nekome nudio. Kada se formirao taj tim, nas je bilo reditelja, bogami, više se ni ne sećam koliko, sedam ili osam. U svakim reportažnim kolima po jedan. Moma Martinović je bio glavni reditelj koji je sedeo u režiji. Treba reći da uopšte nisam bio član partije, a da sam dobio taj posao, što govori o tome da taj režim nije bio tako striktan.
Na izvestan način, čak bih rekao manje striktan nego danas, kada je i za manje poslove uslov da si član jedne partije. Ili dve. Tako sam dobio taj za njih važan i prestižan posao. Sećam se, recimo, mog pokojnog druga sa klase, Đorđa Tokina. On je bio angažovan. Ni on nije bio član partije. Dakle, očigledno su birali ljude za koje su verovali da to mogu dobro da urade. Ono što je mene verovatno kvalifikovalo jeste to što sam bio i ostao zaljubljenik u živu televiziju. Jako sam voleo prenose, i dan-danas mislim da su prenosi život i suština televizije.
Koliko je tehnike bilo angažovano na prenosu sahrane?
Bilo je, ako se dobro sećam, sedam ili osam reportažnih kola, plus jedna kamera u helikopteru. To je bio prvi put da je korišćena kamera iz helikoptera; sa velikim tehničkim teškoćama — signal nije bio baš najbolji. Ako se ne varam, bila je i jedna kamera koja je na sebi imala predajnik, koja je išla ispred kolone u nekom džipu. Moja reportažna kola su bila na kraju — ispred Kuće cveća. Ona su, tehnički, bila kao sidro — slike sa svih drugih kola su morale da prođu preko mojih. Tako da sam ja uvek morao da dam neki kadar, zajedno sa kadrovima drugih kola.
Da li ste bili pod emocionalnim nabojem?
Ne, naprotiv. Perverzno je, možda, reći, ali ja sam se tom poslu radovao. To sada zvuči ne znam kako, ali niko iz moje porodice, ni bliže ni šire nije bio član partije, bio sam iz kuće koja nije bila član partije. Tako da nisam imao nikakvu emociju prema tome što je Tito umro. Čak mi je bio smešan sav taj cirkus.
Da li je postojao profesionalni pritisak?
Postojao je. Radovao sam se tom poslu — veliki posao, sva reportažna kola, iz cele Jugoslavije su došla, jer RTB ih nije imao dovoljno. Svi studiji su poslali svoje ekipe, a mi smo bili reditelji. Mi smo pripreme počeli dok je Tito bio na lečenju u Ljubljani. Zovu nas, u krajnjem poverenju, da nam saopšte da će Tito možda jednog dana ipak da umre i da bi bio red da se mi spremimo za to.
Moma Martinović je nabavio snimke sahrane lorda Mauntbatena, koja je bila veliki spektakl te vrste i gledali smo taj Bi-Bi-Sijev prenos ne bi li videli nešto što možemo da koristimo. Rekli su nam da, od tada, u svakom trenutku moraju da znaju gde smo. U to vreme sam radio nešto u Sarajevu. Jednog dana su me zvali i rekli mi da hitno dođem u Beograd. I ja dođem u Beograd, saopšte mi da je Tito umro i tako dalje…
Ko vas je kontaktirao? Ko su bili ljudi koji su vas zvali u poverenju?
Vukos. Milan Vukos, tadašnji direktor televizije. Nije bilo viših instanci. Mislim da je Moma išao na te više instance sam, da mu nešto prenesu, a mi, ekipa, sastajali smo se sa Vukosom. On je bio fantastičan direktor, sjajan čovek.
Ko je pisao scenario sahrane?
To je radio protokol. Mi nismo imali ništa s tim. Izgled sahrane, satnicu, lokacije i tako dalje, radio je protokol. Radili smo probu…
Kako se radi proba sahrane?
Tako što smo svi bili na pozicijama, a jedna policijska kola su išla lagano trasom kojom je sahrana trebalo da prođe i imitirala kolonu. Mi smo redom uključivali kamere i radili kao što ćemo raditi sutradan. Jedino helikopter nije bio na probi. U svakom slučaju, kada smo uradili probu, oni zovu i kažu da ne može da se slika sam čin polaganja kovčega u grob. Šef protokola je bio jedan funkcioner iz Makedonije i on je to naredio.
Zašto?
Njihov je problem, u stvari, bio tehnički. Bile su dve nadgrobne ploče. Ona koja sad stoji je jedna; ali da bi ploču mogli da podignu neki generali koji su nosili kovčeg, oni su jednu ploču prepolovili. Već sutradan su stavili novu. To guranje ploče na probi je zaista izgledalo kilavo. Muče se, teška ploča, ne mogu da je pomere, ne može, ne vidi se… Oni su posle probe rekli da to ne izgleda dostojanstveno.
Sa Momom sam se dogovorio da ipak snimam čin polaganja kovčega. Moma se složio. Sama sahrana ide sve do trenutka polaganja kovčega, ja odem na tu kameru, na kameri crno. Vičem kamermanu, a on, pošto je tamo tišina, šapuće, ništa ga ne razumem kroz slušalice. Morao sam da pređem na počasni plotun i taj kadar ne bude u prenosu.
Ispostavilo se da su sumnjali da ćemo ih prevariti i stavili su jednog čoveka iz Udbe koji je prekrio kameru — i doviđenja. To je bila najdramatičnija stvar koje se sećam. Naravno da sam bio u pravu. Sutradan je odmah počela priča da Tito uopšte nije sahranjen u Kući cveća. Posle su krenule priče da uopšte nije ni umro.
Da li je to bila najmasovnija sahrana u HH veku?
Mislim da jeste. Verovatno Kinezi i Indusi sahranjuju sa mnogo više sveta. Ali, da je bio krupan događaj — jeste. Svetski događaj. Teško će se takav državnik ponoviti na ovim prostorima. Svaka mu čast, bio je svetska figura. Majstor i hohštapler.
