Uoči samita u Kini ruski predsednik se sastao sa premijerom Japana, a na marginama susreta G20 sastaće se sa predsednicima Južne Koreje, Argentine, Turske i Kine, premijerom Velike Britanije, a moguće i sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država Barakom Obamom.
Glavne nedoumice na predstojećem samitu, smatra analitičar RIA Novosti Vladimir Lepehin, ticaće se jačanja uloge Kine i Rusije u G20, kao i veoma oslabljenog statusa evropskih država koje su prinuđene da spasavaju Evropsku uniju, koja se „neočekivano“ (usled raskida partnerskih odnosa sa Rusijom) pretvorila u zajednicu regionalnog značaja.
„Velika sedmorka“ kao relikt odlazeće epohe
Propast zajedničke evropske spoljne politike i nagli pad njenog značaja oseća se danas i u Briselu, i u Parizu, i u Berlinu. Niko od evropskih lidera, međutim, uključujući Fransou Olanda i Angelu Merkel, nema predstavu o tome kako u sadašnjim uslovima sačuvati ugled EU, smatra Lepehin.
Gotovo jedini evropski političar koji se trudi da stvori utisak da je u EU sve u redu jeste šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer. Evropski voz, međutim, i dalje putuje ka ćorsokaku, tako da Štajnmajerova ideja o povratku Rusije u „Veliku osmorku“ (o kojoj razmišlja poslednjih meseci) nije izazvala nikakve pozitivne emocije kod ruskog rukovodstva, navodi analitičar.
Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov izjavio je da Moskva ne namerava da se vraća u format G8, a šef ruske diplomatije Sergej Lavrov istakao je da „Velika sedmorka“ više ne utiče na međunarodnu politiku i zbog toga Rusiji taj format nije potreban, ona je potpuno zadovoljna formatom G20.
Nemački političari, uključujući Štajnmajera, verovatno razumeju da jedina šansa da Evropska unija sačuva status svetskog igrača jeste da se formiraju geopolitičke veze Rusije i Nemačke i Evroazijske ekonomske zajednice i EU.
„Razumeju, ali ništa ne mogu da učine protiv hijerarhije usvajanja odluka, koja je nametnuta Evropi, prema kojoj Nemačka nije zakonodavac, nego izvršitelj“, navodi Lepehin.
Moskva svoju spoljnu politiku gradi na principijelno novoj platformi, u kojoj prioritet nije Evropa, pa čak ni Zapad (Evropa i Sjedinjene Američke Države), nego „Velika Evroazija“, u kojoj Rusija gradi dugoročne odnose sa zemljama-liderima Jugoistočne Azije (Kinom, Japanom, Južnom Korejom i Vijetnamom), kao i sa Indijom, zemljama Centralne Azije i najvećim državama Bliskog istoka.
SAD, NATO, MMF, EU i druge evro-američke strukture teže da spasu Zapad koji gubi liderstvo u svetu po cenu geopolitičke katastrofe u Evropi. „Sumrak Evrope“ koji se očekuje još od 20. veka neizbežno se približava kulminaciji.
Evropska unija neće opstati do 2025.
Osvald Špengler, autor poznate knjige „Sumrak Evrope“ (1918), pogrešio je u svojoj prognozi najmanje dva puta, smatra Lepehin.
Kao prvo, on nije računao na to da će Evropi biti nedovoljan Prvi svetski rat i da će poželeti i drugi i treći. Kao drugo, nije mogao da predvidi razmere dolazeće kataklizme: u vrtlog narastajuće katastrofe danas ne upada samo Evropa, nego i ceo zapadni svet kao takav.
Osnovne probleme savremene Evrope većina političara i stručnjaka povezuje sa izbeglicama i migrantima iz Azije i Afrike. Zaista, taj problem je totalni: on je povezan sa rušenjem tradicionalnog evropskog društva, kao i sa naglim rastom nezaposlenosti, kriminalnih delatnosti i socijalnom bazom protesta koji se ne može kontrolisati.
Totalizacija protesta i nivelisanje današnjih političkih sistema u Zapadnoj Evropi potpomognuti su, pre svega, objektivnim fenomenom, takozvanim „mladalačkim bumom“.
Prvi put je taj fenomen opisan još 2003. godine. Nemački demograf Hunar Hajnozon je u knjizi „Sinovi i svetsko gazdinstvo: uloga terora u usponu i padu nacija“ pisao da će „950 miliona Afrikanaca i Arapa konačno sahraniti Evropu sredinom veka“.
Razlog je takozvani „mladalački bum“ na Bliskom istoku i u Africi, koji stoji nasuprot „staračkom bumu“ u Evropi i „bumu radno sposobnih“ u Latinskoj Americi i Jugoistočnoj Aziji. Upravo je arapsko-afrički „mladalački bum“, više nego ratovi u regionu, uzrok narastajućeg priliva migranata u zemlje EU, smatra demograf.
Prema mišljenju Hajnzona, vrhunac rasta biće 2025. godine, zbog čega bi 21. vek mogao da bude i krvaviji od prethodnog: „Višak mladih ljudi gotovo uvek vodi krvoproliću i stvaranju ili rušenju imperija“.
Višak nezaposlene i agresivne mladeži na granicama sa zemljama EU postaje bure baruta, odnosno pretnja „otvorenom društvu“ Zapadne Evrope, koja, poput samoubice, više voli da vidi pretnju u Rusiji.
Da li je evropska elita spremna za samouništenje
Danas Al Kaida, DAEŠ i druge radikalne organizacije izazivaju Zapad i vodeće države Azije, pre svega zbog toga što ratovi i pljačka postaju jedini način da prežive milioni mladih ljudi na Bliskom istoku i u Africi. Teroristički napadi postaju, pritom, uobičajena stvar i na ruskom Severnom Kavkazu, gde takođe postoji „mladalački bum“.
Rusija se već bori protiv ekstremista islamističkog pokreta, uključujući i one na dalekim distancama, a to uliva nadu. Za razliku od Evrope, ona ima šansu da preživi ekspanziju migranata bez socijalnih potresa. I ne samo to, Rusija postaje lider u rešavanju tog problema, jer teži da na Bliskom istoku formira antiterorističku koaliciju sličnu antihitlerovskoj, zaključuje Lepehin.
Da bi Evropa preživela, potrebna su rešenja upravo suprotna onima kojima danas preti zapadna elita. Na primer, politika deamerikanizacije zemalja EU i jačanje partnerstva sa Rusijom, naglašava Lepehin.
Analitičar, takođe, ističe da treba razumeti da je Evropa stigla do one granice do koje je krajem osamdesetih godina prošlog veka stigao Sovjetski Savez.
Rukovodstvo SSSR-a je bilo nesposobno da se podigne na nivo efikasnih stratega — otuda i njegov krah. Evropske elite će morati da prođu kroz period haosa, nasilja, kvazirevolucije i razaranja, piše analitičar.
