Okupaciona komisija Ministarstva pravde Letonije, koju je letonski Sejm formirao 2005. godine, predstavila je na sastanku podatke koji se odnose na sovjetski period.
„Na današnjem sastanku smo se dogovorili da nastavimo zajednički rad i da se ove jeseni okupimo sa Litvanijom kako bismo zajedno ocenili štetu nanetu okupacijom“, rekao je rukovodilac letonske delegacije Ruta Pazdere.
Međutim, rukovodstvo Rusije je više puta saopštavalo da ni o kakvoj okupaciji baltičkih zemalja 1940. godine ne može biti ni govora. Sovjetska vojska ušla na teritoriju Litvanije, Estonije i Letonije uz punu saglasnost tadašnjih vlasti. Dokaz toga su paktovi i ugovori o međusobnoj pomoći potpisani između SSSR-a i baltičkih republika, kao i dogovor komande Crvene armije i sovjetske Vojno-pomorske flote sa komandama oružanih snaga Estonije i Letonije i Vladom Litvanije.
Ipak, Baltička skupština 19. decembra 2004. godine donela je rezoluciju pod nazivom „O neophodnosti procene štete nanete okupacijom Baltika“. U rezoluciji se, između ostalog, kaže da je „okupacija nanela ogromnu štetu ekonomiji, obrazovanju, kulturi i inteligenciji baltičkih država, zbog čega su one ozbiljno zaostale u odnosu na svoje evropske susede“. U rezoluciji se pozivaju vlade baltičkih država da iniciraju pregovore sa Rusijom i Nemačkom o kompenzaciji štete nanete okupacijama.
Da sagledamo, ako je moguće, nepristrasno nastalu situaciju. Početkom ′90-ih godina susedi Litvanije su zbijali šale na njen račun, da se tokom godina „okupacije“ ona najbolje pripremila za buduću nezavisnost. Litvanija je imala najbolje puteve u SSSR-u, sopstvenu naftnu industriju, odličnu luku i savremenu atomsku elektrocentralu. Ipak, već 1997. godine ona je od Rusije, u svojstvu odštete za poslednjih 50 godina u SSSR-u, zatražila 286 milijardi dolara. Kasnije se suma smanjila na 20 milijardi, pa se opet 2011. godine povećala na 834 milijarde dolara, pošto, kako su saopštili u Vilnjusu, Rusija mora da nadoknadi Litvaniji i za zatvaranje atomske stanice Ingalinski, izgrađene u sovjetsko vreme i zatvorene po želji EU. Na prvi pogled situacija izgleda paradoksalno: Rusija (SSSR) je izgradila Litvaniji atomsku elektrostanicu, ostavila joj je u odličnom stanju, ne tražeći za nju ni jedan dinar — praktično ju je poklonila, dok su je Litvanci zatvorili (od države-izvoznika struje postali su uvoznici) i još traže kompenzaciju. Uz to, prestonica Litvanije, Vilnjus, do 1939. godine nalazila se u sastavu Poljske, a jedina luka Klajpeda — u rukama Nemačke. Zahvaljujući ulasku Crvene armije na njenu teritoriju, Vilnjus i Klajpeda su vraćeni Litvaniji, a još su joj pridodate jugoistočne oblasti, koje su ranije pripadale Belorusiji. Da, čudna neka okupacija!
Estonija, kada je u pitanju kompenzacija za „sovjetsku okupaciju“, nije bila tako aktivna kao Litvanija. Ipak, već 1990. godine formirana je komisija pri Akademiji nauka Estonije koja se bavila procenom štete. Rezultat rada komisije je „Bela knjiga o gubicima, pričinjenim narodu Estonije za vreme okupacija 1940-1941. godine“. Prema njihovim podacima, u tom periodu je stradalo 48.000 ljudi, dok je broj žrtava sovjetske okupacije dostigao 111.000. Gospoda akademici su zajedno sa streljanim Estoncima u taj broj uračunali i deportovane, azilante, kao i one koji su umrli od gladi i raznih vrsta bolesti. Za sve patnje ovog sveta krivi su bili Sovjeti, i Rusija bi za to trebalo da plati po 75.000 dolara za svakog izgubljenog Estonca — oko 12 milijardi dolara. Naravno, Rusija mora da plati i štetu nanetu ekologiji zemlje, kao i minimalnu ekonomsku štetu od 100 milijardi dolara. Pod pretpostavkom da Rusija ne može da plati tako veliku sumu, predsednik državne komisije Velo Salo je izjavio: „Neka nam daju na korišćenje Novosibirsku oblast, odakle možemo tokom određenog broja godina seći drva“, piše Aleksandar Djukov u svojoj knjizi „Mit o genocidu. Represije sovjetske vlasti u Estoniji 1940-1953“.
Najmanje aktivnosti u pravcu pretenzija prema Rusiji pokazuje Letonija. Godine 1996. državna skupština je usvojila deklaraciju „O okupaciji Letonije“ u kojoj se ne traži kompenzacija, ali se poziva međunarodna zajednica da „prizna fakt okupacije Letonije“ i da „pomogne u likvidaciji posledica okupacije političkim i ekonomskim putem“. Još jedna deklaracija doneta je 2005. godine, „O osudi totalitarnog, komunističkog i okupacionog režima SSSR-a u Letoniji“. U njemu se kaže da Rusija „kao pravno-politička naslednica SSSR-a, nosi moralnu, pravnu i finansijsku odgovornost za zločine protiv čovečnosti izvršene u Letoniji i štetu koja je naneta letonskoj državi i njenim građanima za vreme okupacije“. Tom prilikom, zatraženo je da se „Letoniji i njenim građanima kompenzuju gubici naneti protivpravnim akcijama“. Specijalna komisija je spremila izveštaj — direktna šteta republike u sastavu SSSR-a iznosila je 18 milijardi dolara. U nju je ušla ekološka šteta, naneta od strane sovjetskih preduzeća i armije, dok je indirektna — nedostignuti BDP, varirala — da je Letonija ostala nezavisna i razvijala se istim tempom kao i Finska, BDP je mogao dostići 231 milijardu, dok se u poređenju sa Austrijom ovaj pokazatelj kretao oko 277 milijardi, a sa Danskom 333 milijarde dolara.
Naravno, možemo otići malo dalje u istoriju i podsetiti Litvance, Estonce i Letonce da ih je Petar Prvi kupio sa čitavom zemljom od švedske kraljice Urlike Eleonore (1688-1741) i dao im slobodu. Prema 4. tački Ništadskog mira iz 1721. godine, Petru Prvom „i njegovim potomcima i naslednicima ruske države u potpuno neprikosnoveno večno vladanje i sopstvenost“ predaju se Liflandija, Estlandija, Ingermandlandija i deo Karelije sa distriktom. Rusija je za „ustupljene“ zemlje Švedskoj platila 2 miliona jefima, odnosno 56 tona srebra. Po današnjem kursu — 350 milijardi dolara. U to vreme, to je bio godišnji budžet Švedske imperije i polovina budžeta Rusije. Znači, i Rusija bi trebalo da traži od baltičkih zemalja da joj vrate novac i plate viševekovnu zakupninu za korišćenje zemlje?
Podsetimo, predsednik SSSR-a Mihail Gorbačev zatražio je u zamenu za priznanje Litvanije da Rusiji bude predata luka Klajpeda, koju je ova država dobila od SSSR-a, kao i isplatu 21 milijarde rubalja. To je samo posao, ništa lično.
