Izgubili smo Ukrajinu — lamentirao je jedan od senatora Demokratske stranke na donatorskoj večeri, neposredno posle konvencije u Filadelfiji, na kojoj je Hilari Klinton nominovana za predsedničkog kandidata.
Neko bi se zapitao kada je Ukrajina i bila američka, ali to sigurno nisu jastrebovi Demokratske stranke. Za njih je ceo svet američki, a neke njegove delove SAD gubi, što zbog jačanja konkurentskih država, što zbog pogrešne politike. Ovo drugo teško će priznati osim ako ne pričaju o Džordžu Bušu Mlađem.
Samozadovoljstvo pomešano sa osećajem pozivanja da upravljaju svetom, osećanje je koje prevladava među spoljnopolitičkim ekspertima kojima je okružena Hilari Klinton. Donald Tramp greši u svemu i on je kukavičje jaje Kremlja; NATO je „kamen-temeljac“ američke bezbednosti i zbog toga je svaka kritika Alijanse opasna.
Kada pogledamo osnovne stavove spoljnopolitičkog koncepta Hilari Klinton, doživljavamo svojevrstan deža vi. Već smo gledali taj film za vreme dvostrukog mandata njenog supruga, Bila.
Zbog političkog staža i dužnosti koje je obavljala, za Hilari Klinton bi moglo da se kaže da je najbolji predsednički kandidat još od vremena Džordža Buša Starijeg. Prošla je sve nivoe vlasti. Bila i u zakonodavnim (kao senator) i izvršnim telima (kao državni sekretar). Međutim, tu svaka sličnost prestaje.
Jer za razliku od Buša Starijeg i njegovih prethodnika, čak za razliku i od njegovih naslednika, Klintonova će u spoljnoj politici napraviti diskontinuitet. Ona neće nastaviti spoljnu politiku Baraka Obame, već će nastaviti i ojačati spoljnopolitičko nasleđe svog supruga.
Za potrebe izborne kampanje, mediji naklonjeni Hilari Klinton, a takvih je velika većina, eru vladavine njenog supruga boje ružičastim bojama. Era Bila Klintona bila je, prema njihovom viđenju stvari, doba prosperiteta, razvoja, širenja tržišta, blagostanja… U tu ružičastu sliku staje i Klintonova „humanitarna“ intervencionistička spoljna politika. Bilo je to vreme kada je Amerika bila snažnija nego ikada, širila je demokratske vrednosti, ako treba i silom, ali svet je, kažu, postao slobodniji.
Kako je to zapravo izgledalo u stvarnosti? Bil Klinton okružio se liberalnim jastrebovima poput Madlin Olbrajt, Ričarda Holbruka, Semjuela Bergera i Stroba Talbota. Kada su oni preuzeli američki spoljnopolitički aparat napuštena je balansirana i nijansirana spoljna politika iz vremena Džordža Buša Starijeg.
Jastrebovi su, u ime „demokratskih vrednosti“ i „otvorenog tržišta“ pokrenuli svetski liberalni krstaški rat koji je u svojoj konačnici rezultirao bacanjem Rusije na kolena, svođenje evropskih saveznika na nivo vazala i siromašenje ionako siromašnih zemalja u razvoju.
Administracija Bila Klintona započela je niz vojnih intervencija, najčešće bez odobrenja UN — Somalija 1993, Haiti 1994, BiH 1995, Irak, Sudan i Avganistan 1998. i Jugoslavija 1999.
Posledice ove politike i danas su vidljive na Bliskom istoku i na Balkanu. Politika jastrebova svetu nije donela ništa dobro. Nekima od njih jeste. Dovoljno je pogledati imovinu kompanija u vlasništvu Madlin Olbrajt na Kosovu.
Ta je politika bila sve osim efikasne. Posle niza terorističkih napada koje je tada mlada Al Kaida izvršila na američke građane i vojnike, Bil Klinton je odgovorio bombardovanjem fabrike lekova u Sudanu, ali se svojski potrudio da u nekoliko navrata omogući Saudijskoj Arabiji da blokira istragu FBI. Tako je Osama bin Laden, u to vreme lak plen za američke službe, bio u prilici da im izbegne.
Kraj devedesetih bilo je vreme uspona američkih neokonzervativaca. Neokonzervativni intelektualci Robert Kagan i Vilijam Kristol pišu Projekat za novi američki vek. Pod njihovim pritiskom Klinton 1998. potpisuje Zakon o oslobođenju Iraka, dokument koji će omogućiti Džordžu Bušu Mlađem da uvuče Ameriku u iračku avanturu.
U međuvremenu, Klintonova politika prema istoku Evrope pokazuje još ozbiljnije posledice. Tokom njegovog mandata, Amerika je pogazila svaki dogovor koji su napravili Džordž Buš Stariji i Mihail Gorbačov o neširenju NATO-a na istok.
Gazeći preko tog dogovora i ignorišući savete mnogih razumnih političara i eksperata, Klinton je širenjem NATO-a na istok, pretvarajući ovaj savez od odbrambenog u agresivni, otpočeo poglavlje evropske istorije čiji je epilog ukrajinska kriza. Svoju transformaciju iz odbrambenog u agresivni savez, NATO je doživeo agresijom na SRJ 1999. Ta akcija dobro je došla Klintonu i da prikrije seksualnu aferu sa Monikom Levinski.
Da će spoljna politika Hilari Klinton biti slična onoj koju je vodio njen suprug, govore njene aktivnosti na mestu državnog sekretara. Konstantno se zalagala za američke intervencije u Siriji, a uspela je da Obamu upetlja u intervenciju u Libiji, koja je DAEŠ-u širom otvorila vrata da uđe na sever Afrike, kao i da Evropa bude preplavljena izbeglicama iz Afrike. Iako nije bila državni sekretar u vreme državnog udara u Ukrajini, Klintonova se svojski zalagala za američku intervenciju u toj bivšoj sovjetskoj republici. Kada god je mogla da bira između vojne akcije i povlačenja ozbiljnih diplomatskih poteza, Klintonova se uvek opredeljivala za prvu opciju, kao što je bio slučaj 2009, kada je uložila sve svoje moći ubeđivanja da Barak Obama pošalje još trupa u Avganistan.
Kao predsednički kandidat, Klintonova se takođe okružila liberalnim jastrebovima kakvi su bivši šef odeljenja za političko planiranje Stejt departmenta Džejk Salivan ili bivši američki ambasador u Rusiji Majkl Mekfol. Takođe je prigrlila i neke od neokonzervativaca. Neki od vodećih članova ove grupe, Eliot Koen i Maks But poslali su joj javno izrečene poruke podrške, a već pomenuti Robert Kagan održao je govor u njeno ime na jednom sastanku sa donatorima.
Ono što je zajedničko Klintonovoj, liberalnim jastrebovima i neokonzervativcima koji je podržavaju jeste viđenje Rusije kao najveće opasnosti za američku bezbednost. Klintonova se, na mestu državnog sekretara svojski trudila da podrije napore Baraka Obame da „resetuje“ odnose sa Rusijom, pošto je SAD podržala neuspeli gruzijski pokušaj etničkog čišćenja u Južnoj Osetiji.
Politika njenog supruga prema Rusiji bila je jasna — samo slaba Rusija odgovara Americi. Zato se Bil Klinton svojski potrudio da Rusiju drži u ekonomskom i svakom drugom obliku zavisnosti i siromaštva. Ljudi kojima se okružila Hilari Klinton pokazuju da ni njena politika neće biti ništa drugačija.
