Ako se ne dogodi nešto ozbiljno, a uz to i neočekivano, Amerikanci će ove jeseni — kao i svake četvrte godine, prvog utorka posle prvog ponedeljka u mesecu novembru, ove godine 8. novembra — svog novog predsednika birati između neželjenog kandidata Republikanske partije, „opasnog Donalda“ Trampa kako ga opisuje Hilari Klinton, i priželjkivane kandidatkinje Demokratske partije, „pokvarene Hilari“ Klinton, kako joj uzvraća Tramp.
Kako će Tramp, a kako Hilari Klinton oblikovati američku spoljnu politiku, dođu li u priliku da to učine? Kako će socijalista iz Vermonta Berni Sanders, rival bivše prve dame i državne sekretarke SAD za demokratsku predsedničku nominaciju, uticati na konačni ishod izbora? Na čemu su zasnovane sumnje da su preliminarni izbori unutar Demokratske partije bili namešteni da bi njen predsednički kandidat bila Hilari Klinton, a ne „autsajder“ Sanders?
Ovo su u petak bile teme „Sputnjik intervjua“ sa politikologom i spoljnopolitičkim komentatorom Aleksandrom Pavićem, i filozofom politike Nikolom Tanasićem.
Iako biznismenu Donaldu Trampu na početku nisu davane skoro nikakve šanse da osvoji nominaciju Republikanske partije, on je to na kraju uspeo da učini, ispostavilo se, bez prevelikih poteškoća; nasuprot tome, umesto lagane pobede na preliminarnim izborima u okviru Demokratske partije, Hilari Klinton je u Berniju Sandersu — antiestablišmentskom kandidatu kakav je i Tramp — dobila i više nego ozbiljnog rivala. Da li je, minulog utorka posle pobeda u Kaliforniji i još nekoliko saveznih država, ona konačno obezbedila svoju kandidaturu? I da i ne, kaže Pavić, objašnjavajući da Klintonova ima neophodnu većinu samo kada se saberu izabrani delegati — oni koji su obavezni da glasaju za nju — i takozvani superdelegati, koji se ne biraju već se imenuju iz redova partijskih funkcionera. Oni jesu, u ogromnoj većini, najavili da će podržati Klintonovu, ali, ističe Pavić, izjašnjavaće se o tome tek krajem jula na konvenciji Demokratske partije, a „ne smemo zaboraviti da je Hilari Klinton i dalje pod istragom FBI“ zbog nepropisnog rukovanja poverljivim službenim dokumentima kada je bila na čelu Stejt departmenta. „Šta će se dogoditi ako FBI protiv nje podigne optužnicu zbog toga? Zato ipak teba sačekati konvenciju“, kaže Pavić.
Kako je Berniju Sandersu uspelo da postane tako ozbiljan protivkandidat Klintonovoj, šta to govori o raspoloženju u američkom društvu? „Berni Sanders je na levoj strani američkog političkog spektra pandan Donaldu Trampu na desnoj strani“, kaže Nikola Tanasić, pripisujući njihov uspeh posledicama ekonomske krize iz 2008. godine, i radikalizaciji američkog javnog diskursa koji je usledio „protiv volje partijskih establišmenta među kojima ne postoji suštinska razlika“. „Uspesi Sandersa i Trampa govore o ozbiljnom socijalnom konfliktu koji postoji u SAD, i koji Ameriku polako pretvara u nestabilno društvo“, navodi Tanasić. „I Sanders i Tramp predstavljaju prirodnu posledicu procesa koji se tamo odvijaju, a kao takvi su nepoželjni za establišment u obema partijama. Zbog toga su bili ogromni otpori i prema Trampu u Republikanskoj partiji, i prema Sandersu u Demokratskoj“.
Da li je ovaj otpor prema Sandersu bio izražen i u nameštanju izbora u korist Klintonove? Sumnje u to postoje. Istraživanja su, naime, pokazala da su glasačke mašine, kompjuteri na kojima se glasa umesto papirom i olovkom, zastareli u 47 od 50 američkih savezničkih država, i kao takvi su veoma podložni hakovanju koje ne ostavlja traga; ovo je, uživo u programu Foks televizije, i demonstrirao jedan profesor Univerziteta Prinston. Indiciju pak da su rezultati nameštani predstavljaju čudna odstupanja, značajno veća od statističke greške, između izlaznih anketa i konačnih rezultata. U ovom ciklusu preliminarnih izbora izlazne ankete i za demokrate i za republikance radila je ista agencija, i, dok su republikanski rezultati pogađani praktično u procenat, kod demokrata su zabeležena ozbiljna odstupanja u barem osam slučajeva, a baš svaki put je Hilari Klinton osvajala znatno više glasova nego što su joj davale izlazne ankete. „Čim su se pojavile te glasačke mašine, pojavila se i kontroverza“, podseća Aleksandar Pavić. „Kontroverze su bile prisutne još pre 16 godina, na izborima na kojima je Džordž Buš Mlađi pobedio Ala Gora. Još tada su postojale sumnje da je to elektronsko glasanje bilo namešteno. I zašto nisu osavremenjene te glasačke mašine? To što nije učinjeno, nije učinjeno s razlogom“, kaže sagovornik Sputnjika, ističući da su izbori u korist Klintonove nameštani i sasvim javno, tako što su mediji glavnog toka, ove nedelje na primer, unapred proglasili pobedu bivše prve dame, čime su pasivizirali potencijalne Sandersove birače sugerišući im da nema potrebe da troše vreme izlaskom na izbore jer se pobednik već zna. „I Berni Sanders je od početka isticao da su izbori unapred namešteni, raznoraznim mehanizmima koji su izmišljeni kako bi se favorizovao establišment i njihov kandidat“, dodaje Tanasić.
Tek, dok sve ove nedoumice i mahinacije demaskiraju američku demokratiju, u ostatku sveta ozbiljnije posledice ostaviće spoljna politika koju će sprovoditi budući američki predsednik, a to će, kako sada stvari stoje, na kraju ipak biti ili Hilari Klinton ili Donald Tramp. Hoće li to biti sudar između intervencionističke i izolacionističke spoljne politike SAD, kako ističu mnogi tamošnji komentatori? Vodeći zagovornici globalnog američkog intervencionizma, neokonzervativci koji glavnu reč u oblikovanju spoljne politike SAD vode naročito od vremena Džordža Buša Mlađeg, „sad podržavaju Hilari Klinton“, kaže Pavić. Postaje li sad Demokratska partija — partija rata, kao što ocenjuju neki levičarski mediji u SAD? „Spoljna politika za koju se zalaže Hilari Klinton otvoreno je destruktivna, ratnohuškačka, pa i ratnoprofiterska, zbog vojnoindustrijskog kompleksa koji je podržava“, ocenjuje Tanasić. „Uostalom, pogledajmo stanje u kome se nalazi Libija, i videćemo politiku za koju se ona zalaže“.
Nudi li Tramp drugačiju viziju, zalažući se za „mir i prijateljstvo sa Rusijom i Kinom“ jer, kako je rekao u svom spoljnopolitičkom govoru, „nismo predodređeni da budemo neprijatelji“? „Tramp je oživeo izolacionističku struju koja postoji u Americi od samog njenog osnivanja“, navodi Pavić. „Sa Hilari Klinton, kao što je glasio jedan slogan tokom devedesetih godina, nema neizvesnosti. Sa Trampom, s druge strane, makar postoji mogućnost da dođe do kakve-takve promene u američkoj spoljnoj politici. Međutim, Tramp nema partiju iza sebe, a ako to nemate, nećete biti u mogućnosti da sprovodite politiku čak i ako se za nju iskreno zalažete. On će, i ako pobedi, biti prinuđen da se dogovara sa Kongresom, a Kongres je većinom intervencionistički nastrojen. Ipak, s Trampom makar postoji tračak nade, a sa Hilari Klinton samo mrak“.
