Englezi možda odustaju od Evropske unije, ali od pametovanja i sugerisanja šta Srbija treba da (u)radi da bi u tu istu Evropsku uniju ušla, nikako ne odustaju. Dva ambasadora, u dva udvojena intervjua, u dva prestonička nedeljnika, daju gotovo identične odgovore. Kao da ih od nekud čitaju, ili da su ih sa istog mesta prepisali.
Besane noći ambasadorske
Jednako su zabrinuti za Srbiju.
Osnova britanske politike prema Srbiji i regionu, saopštava ambasador Velike Britanije u Beogradu Denis Kif za „Nedeljnik“, ostaje zadatak da se dešavanja iz devedesetih ne ponove. Dupli pas, fudbalski rečeno, daje mu šef delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport u „NIN-u“ pominjanjem bezbednosti Zapadnog Balkana, angažovanosti evropskih institucija prema tom pitanju i investicija koje su potrebne za povezanost tih zemalja.
Bio bi to pristojan stav dvojice džentlmena da na delu ne vidimo potpuno suprotnu politiku njihove matične države ali i Evropske unije, koje svako-malo drže ruke iznad prostora zemalja bivše Jugoslavije i to tako što je u desnoj barut, a u levoj plamen. Ispod samo kulja.
A onda se te ruke spuste i, kao, razvađaju zavađene.
Diplomatija sa kafanskim terminima
Jednako, takođe, brinu i o odnosu Srbije prema Rusiji.
Svaka zemlja kroz proces pridruživanja, frazira Denis Kif, treba da uskladi svoju spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku sa politikom Unije. Prostim jezikom rečeno, ako hoćete u EU iz koje naši građani idu, sankcije Rusiji. Sa druge strane, Majkl Davenport to pakuje malo drugačije i kaže kako „Srbija i EU kad je u pitanju Rusija imaju zajedničko upravo to da ne želimo konflikt“. Potom i on pominje usklađenost politike.
No, o kakvom konfliktu je reč? Srbija i Rusija nikad nisu imale konflikt. EU je uvela sankcije Rusiji, dakle oni su zategli odnose prema zvaničnoj Moskvi, ali ni tu nema konflikta. Zašto onda diplomate koriste termine koji mogu da zveče?
Potom, obojica — kao iz jednih usta — napominju kako EU razume specifične odnose Srbije i Rusije i ističu kako i neke druge članice Unije imaju slične odnose. Što nije neuobičajeno, naglašavaju. K‘o biva, eto i sa tim đavolom sa Istoka nije toliko baš zabranjeno imati bilo kakve odnose.
Specifični odnosi, pretpostavljamo, znače, odnosi koji nisu onakvi kakvim bi London želeo da ih vidi, specifični jer postoji nešto što vekovno veže dve države i dva naroda, ali ne koriste termin „bliskost“ već „specifično“.
Završni udarac sa Atlantika
A onda poentiranje.
Ipak, tvrdi Denis Kif, ne smemo zanemariti opasnost koju po zajedničku bezbednost predstavlja ponašanje Rusije u Ukrajini. Dok Davenport, možda zbog dužine staža u srpskoj prestonici, napominje da bi kod pitanja srpsko-ruskih odnosa istakao dve stvari.
Prva je, gotovo naređuje, da odnosi sa Rusijom ne bi trebalo da se razvijaju na način koji bi „minirao“ evropske integracije. A „miniranje“ je toliko rastegljiv termin da od njega država može da nastrada više nego od pravog minskog polja. Naime, ono što je bilo „miniranje“ pre Ukrajine, sad je zanemareno. A šta će biti „miniranje“ kad se zemlje EU izmire sa Rusijom?
Druga stvar, frazira i Davenport, prevazilazi srpsko-ruske odnose jer se mora naći način za bolji dijalog EU i zemalja-kandidata o zajedničkim spoljnopolitičkim izazovima.
To je, prevedeno, isto što i prva stvar, a sve se svodi na: šta London prema Moskvi, to i Beograd prema Moskvi. A posle ćemo da vidimo gde smo, kad se magla podigne. Ako se podigne.
Dakle, sve gore navedeno bi, diplomatsko-engleski formulisano od strane Denisa Kifa, suštinski oslikavalo temeljne vrednosti na kojima je Unija postavljena.
Temeljna vrednost — teranje neke zemlje da uvede sankcije drugoj? Temeljna vrednost — „soljenje pameti“ drugima? Temeljne vrednosti — rušenje i sprečavanje prava drugima da se brane?…
Pa stvarno su engleski građani bili u pravu. Ako je Evropska unija to što tvrde ova dva Engleza u srpskom okruženju, onda bi Srbija trebalo da obori teoriju relativiteta — da iz EU brže izađe nego što će u nju ući.
