Reč je, ukratko, o uticajnoj organizaciji koja se zalaže za Evropsku uniju koja će interes Sjedinjenih Američkih Država uvek stavljati ispred sopstvenog, ali koja će biti dovoljno snažna da te interese i sprovede.
Zarad razumevanja procesa u kojima živimo, ocene ove organizacije potrebno je analizirati pažljivo, a u jednoj od ocena koje su nedavno izneli — u studiji „Povratak u nestabilnost: kako migracije i politika velikih sila prete Zapadnom Balkanu“ — kaže se da se „geopolitika vratila na Zapadni Balkan“, a sa njom i nestabilnost, shvaćena kao smanjivanje zapadnog uticaja usled rasta uticaja Rusije, Turske i zalivskih zemalja.
Bitka za Zapadni Balkan, tekuća i predstojeća, bila je u petak tema „Sputnjik intervjua“ sa Stefanom Karganovićem, predsednikom NVO „Istorijski projekat Srebrenica“, i novinarom Željkom Cvijanovićem, glavnim urednikom portala „Novi standard“.
„Zapadni Balkan je više politički nego geografski termin koji se odnosi na, uslovno rečeno, nepokorene države centralnog Balkana“, kaže Cvijanović.
„To je pre svega Srbija, zatim Makedonija, u izvesnom smislu Crna Gora jer tamo ne postoji jedinstvo naroda i vladajuće klase u smislu geostrateškog opredeljenja, i, naravno, Republika Srpska u Bosni i Hercegovini. Taj deo Balkana američki potpredsednik Džozef Bajden naziva nedovršenim poslom, a državni sekretar Džon Keri kaže da je to prostor koji se nalazi na liniji vatre između Rusije i zapadnog sveta. To je prostor kome preti destabilizacija. A destabilizacija nam preti zato što su nam se, po prvi put u poslednjih 25 godina, sa druge strane — zahvaljujući Rusiji i Kini — otvorile ozbiljne alternative.“
Svedočeći pred američkim Kongresom, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Brajan Hojt Ji izneo je podatak da su SAD u poslednjih 25 godina u izgradnju prozapadnih struktura na Zapadnom Balkanu uložile čak sedam milijardi dolara. S obzirom na toliku investiciju, kako je moguće da ECFR — i ne samo ECFR — upozorava da im naš region klizi iz ruku?
Stefan Karganović: „Postavlja se pitanje šta oni podrazumevaju pod kontrolom, a sklon sam da verujem da u vidu imaju totalnu kontrolu, ono što se naziva dominacija punog spektra… Sa stanovišta samog Balkana, svaki vid multipolarnosti je po definiciji dobar. Zapadni stav je, međutim, totalitaran — prihvatljivo im je jedino da samo oni imaju uticaj na naš region… Ako se posmatra na taj način, onda očigledno, s obzirom na ulaganja koja premašuju i ono što su uložili u Ukrajinu (pet milijardi dolara, po priznanju pomoćnice državnog sekretara Viktorije Nuland), oni nisu postigli željeni cilj. I to je svakako jedan od razloga za ove turbulencije kojima prisustvujemo, tim pre što oni posmatraju trendove i vide da postoji realna mogućnost da lokalni političari pokušaju da eksperimentišu s nekima od alternativa koje su se pojavile…“
Željko Cvijanović napominje i da je, zbog ekonomske krize i opadanja Zapada od 2008. godine, došlo do smanjenja njegove meke moći. Nasuprot tome, kako navodi studija ECFR-a, dolazi do rasta ruske meke moći, za šta se, pored ostalih, „optužuje“ i Sputnjik. „Sputnjik je u Srbiji malo veća kap u moru prozapadnih medija“, kaže Cvijanović.
„Ali se on daleko čuje upravo zato što nudi alternativu, Sputnjik među drugim medijima izgleda kao usamljeni čovek s one čuvene fotografije iz vremena nacizma, gde stotine ljudi drže podignutu ruku u znak pozdrava, a on jedini drži spuštene ruke i vi zapravo na toj slici vidite samo njega. Mislim da je to problem koji je zapadnim planerima napravio Sputnjik.“
Studija ECFR-a, osim što upozorava na rast ruskog uticaja u našem regionu — pre svega u Srbiji i u Republici Srpskoj, u manjoj meri u Makedoniji i Crnoj Gori — govori i o rastu uticaja Turske, najpre u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. S tim u vezi, šta možemo da očekujemo? Cvijanović podseća da je, „istorijski, uticaj Turske na Balkan negativan i destruktivan. Ipak, otopljavanje odnosa Rusije i Turske otvara mogućnost da njen uticaj na Balkanu bude pitomiji, premda tu treba biti veoma oprezan“.
Stefan Karganović pak smatra da su, „logikom svojih geopolitičkih položaja“, Rusija i Turska u BiH neminovno suprotstavljene — Rusija podržava Republiku Srpsku i dejtonsko uređenje BiH, Turska podržava Sarajevo i njegove težnje za dominacijom i unitarizacijom BiH. „Ne vidim brz i lak način da se ovaj sukob interesa izgladi“, kaže sagovornik Sputnjika.
Kako će Zapad reagovati pre svega na ono što ga najviše zabrinjava, a to nije Turska na Balkanu već, isključivo, Rusija?
Željko Cvijanović: „Posle ’bregzita‘, koji je Zapadu naneo ogroman udarac, postoji ozbiljan pritisak na Nemačku da ni po koju cenu ne dozvoli da zemlje Zapadnog Balkana ostanu izvan Evropske unije, čak je moguće da će sa time i da se požuri, po scenariju koji smo već videli sa Rumunijom i Bugarskom, a koji je Uniju već skupo koštao. Ni jednoj od dve sukobljene struje unutar EU, dakle ni federalistima ni onima koji se zalažu za primat nacionalnih država, ne pada na pamet da prime ni Srbiju ni ostale zemlje Zapadnog Balkana, ali oni pokušavaju da nađu kompromis sa Amerikom — i to smo videli pre nekoliko dana u Parizu (na Samitu Zapadnog Balkana) — i da nas ostave u nekoj vrsti geopolitičke čekaonice, i to iz samo jednog razloga: da ne bismo prešli u drugi geopolitički modus, onaj koji u vojnom i političkom smislu predstavlja Rusija a u ekonomskom Kina.“
Da li će, kako bi to sprečio, Zapad pribeći već oprobanom modelu izazivanja obojenih revolucija, kao što je ovih dana upozorilo i rusko Ministarstvo inostranih poslova preko svoje portparolke Marije Zaharove?
„Zabrinut sam da je takav razvoj događaja zaista moguć, jer je očigledno da se odvija latentan proces, makar, pripreme infrastrukture za izvođenje obojene revolucije u Srbiji“, kaže Stefan Karganović, navodeći pored ostalog proteste zbog rušenja u Savamali, ali i paralele s događajima u Tunisu koji su poslužili kao okidač za izbijanje Arapskog proleća.
ECFR traži od Evropske unije da, zarad izbacivanja Rusije s Balkana, Srbiji momentalno isporuči zahtev za neodložnim uvođenjem sankcija Rusiji. Istovremeno, međutim, ECFR-ova studija prenosi i rezultate istraživanja javnog mnjenja u Srbiji, koji pokazuje da skoro dve trećine građana Srbije smatra da su odnosi sa Rusijom najvažniji za interese Srbije, naspram mizernih dvanaestak procenata onih koji smatraju da su za naše interese najvažniji odnosi sa EU.
„Takvo raspoloženje naroda nije samo ograničavajući faktor za uvođenje sankcija Rusiji, to je faktor preko koga se ne može preći, i koji nije zasnovan samo na trenutnoj politici već i na istoriji i na emocijama“, kaže Željko Cvijanović. Ipak, dodaje, stvar je time daleko od rešene: „Iskustvo sa zapadnim zemljama u poslednjih 25 godina govori nam da oni nikada nisu odustajali od svojih ciljeva, jedino su menjali strategije i taktike da dođu do njih… Mislim da će ove jeseni fokus biti stavljen na pritiske na vlast u Srbiji, kako bi pristala na potpuno odricanje od Rusije. Ono što je ohrabrujuće jeste činjenica da vlast, htela to ili ne, jednostavno ne sme da pristane na ove zahteve.“
Smemo li da se nadamo da će — zbog „bregzita“, neizvesne budućnosti Evropske unije, krize italijanskog bankarskog sektora koja ima potencijal da potopi projekat evra… — Zapad biti isuviše zaokupljen sobom da bi se posvetio i Zapadnom Balkanu.
„Uprkos svim problemima s kojima se suočava, mislim da će Zapad imati dovoljno snage da se fokusira na Zapadni Balkan. Imamo posla s jednom veoma moćnom, globalnom koalicijom koja, čak i kada je ophrvana unutrašnjim problemima, ima dovoljno snage da se uhvati u koštac sa Srbijom i Republikom Srpskom, Makedonijom i Crnom Gorom. Moja sugestija vlastima ovih zemalja je da ne očekuju slabosti druge strane, već da razrade strategiju za preživljavanje. Oni mogu da se odupru, mogu da prežive, ali ne bez ozbiljne strategije na osnovu koje će to učiniti“, zaključuje Stefan Karganović.
