Takođe, širenje uticaja Zapada pokazuje i proširenje NATO-a još jednim partnerom sa ovih prostora — Crnom Gorom, koja je pre nekoliko dana dobila i zvanični poziv da se priključi vojnoj alijansi. Uprkos tome, zapadni mediji uporno pišu o tome da je Rusija ta koja želi preimućstvo na ovim prostorima i da je u toku tihi rat za lidersku poziciju na Balkanu. Ko zaista ima veće aspiracije i gde je u svemu tome Srbija?
Politički analitičar Dragomir Anđelković za Sputnjik kaže da mu ono što se dešava na Balkanu ne deluje kao borba Rusije i zapadnih zemalja za prevlast na ovom području.
„NATO je, dugoročno gledano, već mnogo uradio na okupaciji Balkana. Cilj mu je dominacija nad Balkanom i potpuno gušenje suvereniteta ovdašnjih država, odnosno njihovo svođenje na marionete. Sa druge strane, Rusija se ne bori da te države uvuče u bilo kakvu orbitu svoje dominacije, već pokušava da im pomogne, u meri u kojoj to same žele, da funkcionišu kao suverene, samostalne države i da donose odluke u sopstvenom interesu“, smatra Anđelković.
Prema njegovom mišljenju, lobisti Severnoatlantskog saveza su ti koji pokušavaju da aktuelnu situaciju prikažu kao borbu Rusije i Zapada oko Balkana.
„Nije reč o borbi za prevlast, već o otporu autentičnih nacionalnih snaga na Balkanu NATO dominaciji, koja je za balkanske zemlje štetna. Rusija u tom smislu samo, koliko je u mogućnosti, pomaže nastojanja velikog dela građana balkanskih država“, kaže Anđelković.
I politički analitičar Branko Radun smatra da je Balkan pre svega zona dominantnog uticaja Sjedinjenih Američkih Država.
„Naravno da su pored SAD tu prisutne i druge sile poput Rusije, i normalno je da postoje različiti interesi i različiti uticaji. Ne vidim da tu postoji neki konflikt, ali postoji rivalitet i strah kod nekih krugova u SAD od većeg uticaja Rusije na ovim prostorima“, kaže Radun za Sputnjik.
SAD žele, smatra analitičar, da između ostalog i preko NATO-a i njegovog proširenja na Crnu Goru pojačaju kontrolu i spreče veći uticaj Rusije na zemlje ovog regiona.
Prema njegovom mišljenju, u Srbiji postoji kontinuitet prozapadne politike.
„Čak i pre 50 godina, u vreme SFRJ, spoljna politika Beograda bila je, iako formalno nesvrstana, više na liniji Vašingtona nego Moskve. Bili smo bliži Zapadu nego SSSR-u, a kontinuitet prozapadne politike naročito se intenzivirao posle petooktobarskih promena. Od tada su sve naše vlade prozapadne. Ipak, Srbija poslednjih nekoliko godina, u vreme Koštuničine vlasti i za mandata aktuelne vlade, nastoji da napravi neki balans, da u određenoj meri uvede i Rusiju kao značajnog strateškog partnera u Srbiji i regionu“, kaže Radun.
Srbija, bar u smislu insistiranja na vojnoj neutralnosti, odoleva zapadnom uticaju. Međutim, analitičar Anđelković smatra da NATO nastoji da zaokruži svoju balkansku dominaciju tako što bi i Srbiju uveo u status neke, po kriterijumima Alijanse, „aktivne neutralnosti“ slične, na primer, neutralnosti Švedske.
„To nije nikakva neutralnost, to je jedna vrsta prikrivenog članstva u NATO-u. Alijansi je dovoljno da Srbija bude neutralna koliko i Švedska, što znači — ne neutralna već isturena NATO fortifikacija, koja je samo prikrivena plaštom neutralnosti“, objašnjava Anđelković.
Srbija, veruje Anđelković, mora tome da se suprotstavi i to ne samo iz sentimentalnih razloga koji leže u činjenici da je NATO bombardovao Srbiju.
„Druga strana medalje je da NATO i dalje radi protiv naših interesa. Alijansa je ključni promoter nakaradne kosovske državnosti, NATO sile pokušavaju da uguše Republiku Srpsku i centralizuju BiH i podržavaju režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori koji vrši jednu vrstu duhovnog genocida nad Srbima. Dakle, za Srbiju je NATO u velikoj meri simbol svega lošeg što nam se dešava, a svaka racionalna nacija se suprotstavlja tom lošem i bori za sopstveni interes“, poručuje Anđelković.
I Branko Radun smatra da u našoj zemlji, čak ni iskreno prozapadno orijentisane vlade, kao što su bile DOS-ova i DS-ova, nisu smele da preduzmu korake koji bi doveli do članstva Srbije u NATO.
„Iako jedan deo političke elita, iz svojih političkih, ličnih ili grupnih interesa misli da je možda i korisno ući u NATO, naši političari imaju veliki problem zbog snažnog otpora javnosti. Sasvim je sigurno da onaj ko bi pokušao da uvede Srbiju u NATO ne bi imao neku sjajnu političku budućnost i to bi mu bilo uzeto kao veliki politički greh“, smatra Radun.
