Za manje od 24 sata od pokušaja vojnog puča u Turskoj, turski predsednik uspeo je da vrati poluge vlasti u svoje ruke. Pokušaj državnog udara u toj zemlji je četvrti po redu od 1960. godine, ali i prvi neuspešan.
Vladimir Ajzenhamer sa Fakulteta bezbednosti za Sputnjik kaže da je istorijska situacija danas bitno drugačija nego što je to bio slučaj u pučevima kada je srušen Menderes ili kada je Kenan Evran zaveo svoju vojnu diktaturu, ili pak kada je „mekim pučem“ 1997. godine srušen Erbakan.
„U tom periodu turska armija bila je percipirana kao garant stabilnosti sekularizma i kemalizma, i tursko društvo tada je vojsku videlo kao spasioce iz prilično nezgodnih situacija. Menderesova Demokratska partija se ponašala autoritarno, kod Evranovog puča imali smo levičarsko nasilje, a Erbakan je takođe bio neumereno i preterano islamistički nastrojen, pa su u očima turskog naroda tadašnji pučevi izgledali opravdano“, objašnjava Ajzenhamer.
Kako kaže, situacija danas očigledno nije tako jednostavna.
„Svedoci smo duboke polarizacije turskog društva i činjenice da je turski narod odgovorio na Erdoganov poziv i goloruk izašao pred duge cevi, čime je stavljeno do znanja da će, ako puč treba da uspe, doći do velikog krvoprolića sa nesagledivim posledicama. Ovo je jasna poruka svima koji veruju da se stara vremena mogu vratiti — period vojnih pučeva u Turskoj je prošlost“, smatra Ajzenhamer.
Prema njegovim rečima, neuspehu puča doprinosi i činjenica da je Erdogan vrlo uspešno od 2002. godine radio na tome da slomi moć turske armije, pa sada zbog razjedinjene vojske u pokušaju njegovog rušenja nije učestvovao čitav vojni vrh.
Takođe, ono što je za pučiste vrlo važno nije samo kako će se situacija odigravati na unutrašnjem planu — dobijanjem legitimiteta oružjem, već je krucijalno i da vas neko spolja prepozna kao nosioca vlasti.
„Teško je poverovati da jedna vojna frakcija koja očigledno ne čini glavnicu vojske može da se upusti u ovakav avanturistički poduhvat bez neke garancije spolja i da će, u nekom momentu, vojna hunta biti priznata, a novi režim prepoznat. Međutim, ko god da je stajao u pozadini ili je bio saglasan sa ovim pokušajem, očigledno je vrlo brzo pučiste pustio niz vodu. Konačno, videli smo da su se svi bitni svetski akteri, i Zapad i Rusija, vrlo brzo izjasnili u pravcu legitimno izabrane Erdoganove vlasti“, navodi Ajzenhamer.
I Miša Đurković, naučni savetnik Instituta za evropske studije slaže se da puč nije uspeo pre svega zahvaljujući tome što je Erdogan, tokom 14 godina vladavine, uspeo da ovlada svim strukturama društva i sebi napravi mnogo jače uporište u onome što se naziva „duboka država“ od onoga što je imao Erbakan nekada.
„Poučen iskustvom svojih prethodnika sistematski je radio na obaranju vojne snage i briljantno je koristio proces evropskih integracija za nametanje političke kontrole nad vojskom. S druge strane, u unutrašnjoj politici uspeo je da nađe kombinaciju modernizacije ekonomskog razvoja i retradicionalizacije koja je strašno bitna velikom delu naroda, što mu je i donelo veliku podršku građana“, objašnjava Đurković.
Prema njegovom mišljenju, Erdogan je očekivao puč, jer se o državnom udaru spekuliše već godinama.
„Erdoganova izrazito avanturistička spoljna politika u Egiptu i Siriji dovela je do toga da se Turska nađe izolovana i u sukobu sa svim velikim igračima, preko Nemačke i još nekih zemalja EU, do Rusije. Lošem položaju turskog predsednika doprineli su i vrlo čudni odnosi sa Kinom i Iranom, ali i kontroverzni odnosi sa SAD, od čijih pojedinih struktura Erdogan veruje da mu preti najveća opasnost“, objašnjava Đurković.
Indikativno je i to što je baš u ovom trenutku, kaže naš sagovornik, turski lider pružio ruku pomirenja Rusiji.
„To se po pravilu radi onda kada očekujete da će udar doći sa neke druge strane. Sa Rusijom je sukob očigledno bio oko Sirije, ali Rusija nije faktor koji se bavi obojenim revolucijama i pučevima, to ipak rade neke druge sile, na koje je čini mi se i ukazao premijer Jildirim kada je upozorio da će svako ko bude dao podršku Gulenu biti smatran neprijateljski nastrojenim prema Turskoj“, kaže Đurković.
Kao glavnog organizatora puča turske vlasti označile su Fetulaha Gulena, imama koji, podseća Đurković, od 1999. živi u SAD, gde je dobio zelenu kartu uprkos protivljenju FBI i Ministarstva pravde, a čiji su garanti u Americi bivši agenti CIA.
„Gulen se smatra jednim od sto najuticajnijih ljudi u svetu, na čelu je džemata Hizmet koji deluje u stotinu zemalja, konglomerata koji godišnje obrće milijarde dolara i ima paralelnu strukturu u Turskoj koju čine bolnice, škole, univerziteti i mediji“, kaže Đurković pozivajući se na Zbornik Instituta za evropske studije — „Turska regionalna sila?“.
Pored Gulena, koji je svoju umešanost u državni udar demantovao, u Turskoj postoji još jedan bitan faktor, protivnik Erdogana — snage sekularista koje smatraju da verno brane nasleđe Ataturka, prisutne među urbanom elitom — inteligencijom i novinarima, ali i među vojskom.
Sagovornici Sputnjika se slažu da će Erdogan poluge vlasti povratiti na najbrutalniji način i nemilosrdno se obračunati sa neprijateljima, kao i da je pred ovom zemljom period duboke nestabilnosti na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, jer će situacija sa Kurdima eskalirati.
Kako kažu, pitanje je i u kojoj će meri Erdogan pokušati da ovu situaciju iskoristi za promenu ustava, suprotno željama EU i zapadnih partnera.
