Aktuelni turski predsednik, a nekada premijer Turske, na početku svoje političke karijere bio je, kako navode analitičari, „blago islamistički orijentisan“, ali je poslednjih godina njegova vladavina postala „intenzivno islamistička“.
I tu na scenu stupa turska vojska, koja je u toj zemlji tradicionalni čuvar demokratije, a igra i važnu ulogu u sferi bezbednosti i visoke politike.
U modernoj Turskoj, armija je na sebe preuzela ulogu zaštitnika sekularne države i parlamentarizma, odnosno nasleđa Mustafe Kemal-paše Ataturka, generala i državnika, prvog predsednika turske Republike i modernizatora koji je razdvojio crkvu i državu i proglasio ravnopravnost žena i muškaraca.
Osnivači moderne Turske su, zapravo, i sami bili bivši generali koji su uspeli da državnu vojnu organizaciju pretvore u partnera u sa kojim su krenuli u realizaciju zacrtanih ciljeva.
Turska vojska tako već skoro čitav vek brani ustavni poredak, definisan Ustavom iz 1924. godine; vojska se mahom doživljava kao „nadstranački čuvar nacionalnih interesa“.
Nekoliko ranijih vojnih intervencija u Turskoj, od ′60-ih godina 20. veka do danas, međutim, ustalilo je i obrazac po kojem pripadnici vojske akumuliraju nove privilegije posle svakog novog državnog udara.
Sve je to pomoglo da se stvori „mentalitet čuvara“ i raširi uverenje da je jedino vojska dostojan čuvar Republike i njenih vrednosti, nezavisno od toga da li se radi o spoljnim ili unutrašnjim neprijateljima.
Turska vojska je u više navrata dala do znanja predsedniku Erdoganu da nije spremna da odustane od svoje tradicionalne uloge. Starešine su izražavale nameru da se posvete iskorenjivanju korupcije i „sebičnih ambicija pojedinaca“ koje bi, kako su smatrali, mogle da dovedu turske nacionalne interese u opasnost.
Poslednjih godina, vojni krugovi u Turskoj izražavali su stav da se neće direktno mešati u dnevnu politiku, ali i stavljali do znanja da su spremni na intervenciju u slučaju da bude ugrožena sekularna država.
S obzirom na trenutne događaje, nije isključeno da bi vojska, odnosno čuvari sekularne države, do kraja dana mogli da preuzmu potpunu kontrolu nad zemljom.