Svi putevi vode ka Kosovu. To bi mogao da bude epilog Samita zemalja Zapadnog Balkana kada je reč o odnosima Beograda i Tirane, s obzirom na činjenicu da su se domaćini Samita francuski predsednik Fransoa Oland i nemačka kancelarka Angela Merkel ozbiljno potrudili kako oko albanskog premijera Edija Rame, tako i oko srpskog premijera Aleksandara Vučića.
I Albanija i Srbija trenutno su u evropskom vozu, a činjenica je da te dve najmnogoljudnije zemlje Zapadnog Balkana imaju i najveću tačku razdora — Kosovo, koje ih, kako je to apostrofirao Rama, i spaja i razdvaja.
Činjenica je, međutim, da su domaćini Samita otišli zadovoljni zbog, kao su istakli, dobrog odnosa Tirane i Beograda. A radi svake sigurnosti, dobre odnose dve države su učvrstili parama koje će dati za novi infrastrukturni projekat, izgradnju auto-puta Niš-Drač preko Kosova.
Istina, puteva nikada dosta, ali da li će se na tom putu između Kosova i Srbije jednog dana naći međudržavna granica ili ne političko je pitanje oko kojeg dve strane nemaju isti stav. Jer dok Rama tvrdi da je jedini problem sa Beogradom to što nije priznao Kosovo, Beograd i dalje o Kosovu razmišlja kao o svom delu teritorije, što je po međunarodnom pravu i tačno.
Da li Tirana ili Beograd imaju bolje karate u rukama teško je zaključiti samo na osnovu toga da li je Rama sedeo na Samitu pored Merkelove, ili Vučić u čelo stola lidera zemalja Zapadnog Balkana.
Politički analitičar Pavle Dimitrijević kaže da je to teško komentarisati, jer stvari procenjuje svako iz svog dvorišta.
„I jedni i drugi, generalno gledano, imaju jak uticaj, sa tim što Beograd ima veći politički uticaj na neposrednu stvarnost na Kosovu. Dakle, direktan uticaj Srbije je trenutno apsolutno veći na Kosovu i oko Kosova, nego što je to slučaj sa Albanijom. Ipak, ne treba da izgubimo iz vida uticaj i odnos koje Tirana ima sa Prištinom, sa kojom su administrativne granice gotovo obrisane“, ističe Dimitrijević.
Analizirajući ponašanje lidera EU u kontekstu obe države Dimitrijević ne može da se otme utisku da je „na snazi“ pokušaj da se kroz zajedničke projekte dve države, kao što je izgradnja auto-puta, skrene pažnja sa glavne političke stvari.
„Mislim da je poenta u tome da se pokaže da pitanje statusa Kosova, odnosno granica nije uopšte relevantno, već se u prvi plan stavljaju radna mesta, privreda… Tako da pretpostavljam da će u budućnosti akcenat biti stavljen na ulaganja u neke životne stvari, a da se iz vida izgubi statusno pitanje, i da ono narodima koji žive na Kosovu jednostavno postane — nebitno“, tvrdi naš sagovornik.
Dimitrijević te svoje navode potkrepljuje jednom dodatnom, zaboravljenom činjenicom, koja se ne tiče toga kako Srbi doživljavaju Kosovo, već kako ga doživljavaju Albanci.
„Ne bih se iznenadio da u narednom periodu postane veliko pitanje — da li će Albancima biti važno na kom prostoru žive. Da li će to biti Kosovo, koje će biti nezavisna država, ili će pod teretom ekonomske krize, nemaštine, iseljavanja i svega drugog tražiti neka alternativna rešenja. Na primer, uniju sa Albanijom, proterivanje međunarodne zajednice, drugačiji status… To su zapravo ideje i koncepti koji su paralelno vezani sa ovim što je sada stvarnost i koje gravitiraju kao legitimne, jer o tome se uveliko priča, a ima i dosta pobornika“, tvrdi Dimitrijević.
Dakle, ne može a da se ne pomisli da među Albanijom i Srbijom ne postoji samo jedna tačka razdora — Kosovo, već i činjenica da je Srbija prestala da sanja o Velikoj Srbiji, ali da Albanija nije o Velikoj Albaniji. Ako je cilj Samita balkanskih lidera bio da umiri i uveri balkanske države, koje su kandidati za EU, da se posle izlaska Velike Britanije iz Evropske unije politika Brisela neće menjati, sasvim sigurno su uspeli i da urade dodatni posao da obezbede saradnju Beograda i Tirane preko „kosovskog mosta“, čime su bar na neke duže staze obezbedili mir između te dve nacije.
