Migranti su glavni razlog koji je doveo do početka krize, izjavio je danas u intervjuu „Kronen cajtungu“ šef diplomatije Austrije Sebastijan Kurc, ocenivši politiku prema izbeglicama kao dramatičnu grešku.
Johanes Huber, poslanik Slobodarske partije Austrije, za Sputnjik komentariše posledice „bregzita“ i migrantsku krizu.
Da li postoji opasnost od domino efekta nakon „bregzita“? Da li je moguć izlazak Austrije iz EU u bliskoj budućnosti?
— U ovom trenutku, izlazak Austrije iz okvira EU se ne razmatra. Ali to će zavisiti od daljeg pravca razvoja unutar same Unije u naredne dve do tri godine. Ako bi se nastavile tendencije poput zaobilaženja odluka nacionalnih parlamenata povodom važnih pitanja, kao što je na primer potpisivanje sporazuma o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), onda je scenario izlaska Austrije iz sastava EU moguć. Ali, ne mislim da bi Austrija samostalno napustila Uniju. Ako bi se oformila grupa od nekoliko država koje bi želele da napuste EU, Austrija bi im se možda priključila. Ovde je važno i to kako će se poneti naši istočni susedi — Poljska, Slovačka, Češka, Mađarska. To će umnogome zavisiti od same EU: ako Unija bude diktirala svoje uslove, na primer, za kvote za prijem ilegalnih migranata, ako Evropska komisija bude sprovodila prinudne mere u vezi sa TTIP, onda će rasti nezadovoljstvo delovanjem Brisela.
Mnogi traže da se proces evropskih integracija umnogome reformiše. Kako bi po Vašem mišljenju mogle izgledati te reforme?
— Reč reforme se obično koristi kada čovek ne zna šta bi drugo rekao. Same po sebi, „reforme“ ništa ne znače. Pitanje je u kojem pravcu bi trebalo sprovoditi promene, odnosno reforme. O tome nema ni najmanjeg konsenzusa unutar Unije. Veliki deo najpre zapadnoevropskih predstavnika pod reformama pre svega podrazumeva jačanje centralizacije i stvaranje evropske ekonomske vlade, pa čak i stvaranje opšteevropske socijalne države sa konkretnim zajedničkim minimalnim standardima. Drugi pak pod reformama podrazumevaju vraćanje velikog dela kompetencija pod jurisdikciju nacionalnih pravnih sistema. Ko će ovde prevladati, zasad je teško predvideti. Smatram da se u narednim godinama može doći u pat poziciju i da možda nikakvih promena neće biti. Prema izjavama predstavnika Evropske komisije i Evropskog parlamenta, može se zaključiti da obećanja koja su data Britancima, u smislu ograničavanja centralizma, više nisu aktuelna.
U kojoj meri je Vlada Nemačke odgovorna za današnju krizu identiteta u Evropi?
— Odgovornost Vlade Nemačke je suštinska, i to iz dva razloga. Kao prvo, Vlada Nemačke je posle određenih kolebanja počela bespogovorno da podržava sankcije protiv Rusije i tako zauzela proamerički stav. Time je nanela štetu svim evropskim državama i daljem rešavanju krimskog problema i ukrajinskog konflikta. A kao drugo, to je bezumna politika otvorenih vrata koju je kancelarka Merkel sprovodila prošle godine čime je ohrabrila masovnu imigraciju, ali i masovno razočaranje u EU. Sa druge strane, i sama Unija je učinila mnogo kako bi stimulisala migracije. Tu najpre mislim na mere koje su evropske države sprovodile kada su na evropsko tlo dovele veliki broj migranata. Problem je i to što najveći broj migranata ne može da se vrati u svoje domove, iako je EU mogla sa državama, odakle većina izbeglica potiče, da postigne odgovarajuće sporazume. A u ovom slučaju ispada da su za rešavanje tih pitanja zadužene nacionalne države.
