„Došli smo da razmislimo o užasnoj sili koja je oslobođena u ne tako dalekoj prošlosti. Došli smo da žalimo za mrtvima“, rekao je Barak Obama u Hirošimi, pošto je položio venac na mestu gde je Amerika, čiji je predsednik, bacila atomsku bombu 1945. i tako pobila 145.000 ljudi.
Sjedinjene Države su dva dana posle napada u Hirošimi bacile atomsku bombu i na Nagasaki, i pobile još 74.000 ljudi.
Koliko gestova treba za avans
Poseta odlazećeg američkog predsednika planirana je znatno ranije, a upriličena je na kraju dvodnevnog samita G7 u Japanu.
Obama je prvi američki predsednik koji je napravio ovakav gest, pa se čini da želi da mandat završi opravdavajući Nobelovu nagradu za mir koju je dobio na početku vladavine, dakle avansno.
Prilikom posete mestu napada u Hirošimi Obama je naglasio kako ne bi trebalo ponavljati greške iz prošlosti i istakao da bi trebalo decu učiti da je svaki život bitan i „da smo mi deo jedne ljudske porodice, to je priča koju moramo da pričamo i zato smo došli u Hirošimu“.
I ova poruka je gest vredan podrške. Međutim, iako žal deluje iskreno, iako počast mrtvima deluje iskreno, reči izvinjenja nije bilo.
U najavama događaja stajalo je da će američki predsednik napraviti istorijsku posetu Hirošimi „kako bi istakao svoju kontinuiranu privrženost promovisanju mira i bezbednosti u svetu bez nuklearnog oružja“. No, na pitanje da li planira da se izvini tokom posete Hirošimi, Obama je rekao: „Ne, zato što mislim da je važno shvatiti da lideri usred ratova donose različite odluke“.
Dakle, nobelovac Obama je protiv nuklearnog naoružanja, protiv greški iz prošlosti, ali jednu od najvećih grešaka svog prethodnika Harija Trumana smatra opravdanom u tom trenutku.
„Zadatak je istoričara da postavljaju pitanja i istražuju ih, ali ja, kao neko ko obavlja ovu funkciju poslednjih sedam i po godina, znam da svaki državnik donosi veoma teške odluke, posebno za vreme rata“, pojasnio je sadašnji američki predsednik.
Babe, žabe, teroristi i licemerje
Činjenicu da Amerika želi da bude i riba i devojka, i mirotvorac i policajac, i onaj ko smišlja pravila za druge i izuzetke za sebe, potvrđuje i Obamina izjava iz Tokija u kojoj tvrdi da odlaskom u Hirošimu pokazuje da svi moraju da budu budni. „Severna Koreja se oprema nuklearnim oružjem kojeg bi mnoge terorističke organizacije volele da se dočepaju. Moramo da smanjimo opasnost od nuklearnog rata“, naglasio je tom prilikom Obama.
Ergo, načelno govoriti o problemu Severne Koreje i još većem problemu nuklearnog arsenala Severne Koreje jeste obaveza svih, a pogotovu je to obaveza velikih supersila. Međutim, govoriti o nuklearnom arsenalu Severne Koreje u kontekstu priče o Hirošimi nije ništa drugo do nevešto spajanje baba i žaba. Govoriti o teroristima koji mogu taj arsenal da otmu od Severne Koreje jeste odokativna pretpostavka, a ako pak želi reći da Severna Koreja može prodati teroristima nuklearne glave, to nedvosmisleno implicira da ova država sarađuje ili može sarađivati sa teroristima.
Severna Koreja jeste izvor mnogih kontroverzi — koje i sama dodatno hrani — ali do sad nismo čuli nijednu vest ili činjenicu koja Al Kaidu ili DAEŠ povezuje sa ovom nekonvencionalnom zemljom. Dakako, nažalost, previše puta smo čuli i isto toliko dokaza je izneto, čak i od ozbiljnih izvora, o povezanosti Amerike sa ovim terorističkim organizacijama.
Znamo da imperije ne priznaju greške. Barem ih formalno ne priznaju.
No, kad već čini gestove poput ovog u Hirošimi, Amerika može da povede računa o formulacijama. Ili je, s druge strane, o formulacijama vođeno previše računa — pa su baš onakve kakve treba da budu i kakve su (iz)rečene.
Dakle, čaša može biti i dopola prazna i dopola puna. I opravdali smo Nobela i nismo priznali grešku. I nećemo nuklearno oružje i nismo kritikovali prethodnike.
Međutim, kad atomska bomba padne, ona je pala i nema nikakvog drugog tumačenja. To je smrt. To je previše smrti.
Sve posle toga su samo venci, fotografije teško opečenih žrtava i statue — kao u muzeju memorijalnog centra u Hirošimi — koje prikazuju kako se žrtvama meso topi na rukama i nogama od posledica bačene atomske bombe.
Stvarno, svetu ne treba nuklearno oružje. Ne treba nikad više da bude bačena nuklearna bomba. No, predvodnik u svemu treba da bude onaj ko je te bombe prvi i jedini bacio. Preduslov za predvođenje je manjak licemerja i višak istine.