Šta će učiniti Amerika, suočavajući se sa spoznajom da njenom pobedom u Hladnom ratu ipak nije nastupio kraj istorije, i da je njena pozicija vodeće i jedine, izuzetne, kako je opisuju, globalne supersile ugrožena narastajućim uticajem, pre svega, Rusije i Kine? Hoće li, kako je to ovih dana počeo da predlaže vodeći američki geostrateg Zbignjev Bžežinski, pokušati da dođe do velikog dogovora s Rusijom i Kinom o podeli globalne moći i uticaja? Ili će se opredeliti za — po čitav svet — opasniji put suprotstavljanja Rusiji i Kini jer SAD ne mogu, tvrdi Robert Kejgan, prvi među vašingtonskim neokonzervativcima i liberalnim intervencionistima koji već dvadesetak godina upravljaju spoljnom politikom SAD, sebi da priušte da izgube status globalnog hegemona…
Hoće li se, dakle, Amerika pripitomiti, ili će ugroziti čitav svet pokušavajući da ga potčini sebi? Ovo je bila tema „Sputnjik intervjua“ u petak, čiji su gosti bili Vladislav Jovanović, bivši ministar inostranih poslova Srbije, i publicista Ljubomir Kljakić.
Sputnjikovi sagovornici saglasni su u oceni da za opadanjem američkog uticaja u svetu ne treba naročito žaliti. „Svakoj akciji sledi odgovarajuća reakcija“, ukazuje Vladislav Jovanović.
„Da je Amerika, kao apsolutni pobednik u Hladnom ratu, svet povela dobrim primerima, nju bi svi sledili, ali ona se odmah pokazala oholom i počela je da se ponaša kao svetski policajac“.
Ljubomir Kljakić kaže da je očigledno da je projekat američkih neokonzervativaca, iz devedesetih godina prošlog veka, indukovao velike štete i u svetu, ali i u samim Sjedinjenim Američkim Državama, čija je saobraćajna infrastruktura danas sličnija zemljama Trećeg sveta nego najrazvijenijim državama.
U svakom slučaju, navodi Vladislav Jovanović, diskusije koje se danas vode u Americi rezultat su uspostavljanja nove realnosti u svetu.
„Pre 10 ili 15 godina Amerika je bila apsolutni broj jedan, ali vremenom su se odnosi snaga promenili, brže nego ikada u istoriji… Izrastanje novih centara moći je neizbežan, rekao bih, zakonomeran istorijski proces. Amerika i dalje jeste najmoćnija, ali više nije svemoguća — o tome svedoči i njeno priznanje da nije u stanju da sama reši različite probleme širom sveta, poput Irana, Sirije, Severne Koreje… Tu se i vide prvi koraci ka podeli uticaja na šahovskoj tabli sveta“, ističe Jovanović.
Zbignjev Bžežinski, autor „Velike šahovske table“, svojevrsnog geopolitičkog uputstva za očuvanje američke globalne hegemonije u okviru koje je Rusiji namenjena tek uloga regionalne, ali ne i svetske sile, sada je međutim počeo da, kako rekosmo, nagovara zvanični Vašington da svoj uticaj u svetu podeli sa Rusijom i sa Kinom. O čemu se tu radi? Ljubomir Kljakić podseća:
„Nedavni predlog Zbignjeva Bžežinskog o postizanju dogovora između SAD i Rusije i Kine zapravo je predlog koji se inicijalno pojavio u jesen 2013. godine, kada je Henri Kisindžer došao u Moskvu da primi počasni doktorat tamošnje Diplomatske akademije. On se tada sastao s predsednikom Vladimirom Putinom i izneo mu predlog o stvaranju svojevrsnog tripartitnog saveza za rešavanje ključnih svetskih pitanja. Ruska strana je tada izrazila spremnost da o tome razgovara, a ovu Kisindžerovu ideju sada je podržao i Bžežinski. Biće zanimljivo da se vidi kako će ta nova koncepcija rekonfiguracije odnosa svetskih sila da se realizuje, i da li će uopšte moći da se realizuje. Ili će, kao i u poslednjih četvrt veka uostalom, u Vašingtonu ipak prevladati onaj ideološki neprincipijelni spoj tzv. neokonzervativaca i liberalnih intervencionista, spoljnopolitički vrhovi obeju vodećih američkih partija koji su postizali zadivljujući stepen saglasnosti svaki put kada je Amerika oružjem i nasiljem reagovala u inostranstvu, od SR Jugoslavije 1999. godine nadalje? Šta će za čitav svet značiti da u SAD ipak prevlada ta druga, agresivnija grupa koja se protivi dogovoru o raspodeli moći kakav predlažu Kisindžer i Bžežinski“.
„Postojeća praksa podsticanja kriza u međunarodnim odnosima, nemira, nasilja i ratova sigurno bi se nastavila, pa i radikalizovala“, uveren je Kljakić. Ipak, zaključuje, ovakav razvoj događaja nije i nužan.
„Ono što daje tračak nade jeste činjenica da je međunarodno javno mnjenje, pa i javno mnjenje u SAD — to pokazuju rezultati tamošnjih preliminarnih predsedničkih izbora, gde su pristalice dvojice protivnika dosadašnjeg američkog intervencionizma, Donalda Trampa i Bernija Sandersa, kada se saberu, u uverljivoj većini — apsolutno protiv takve aktuelne, pa i moguće buduće politike. Imajući to u vidu, želim da verujem da u SAD postoje političke snage koje su spremne da uvaže ovu činjenicu“, kaže Kljakić.
Što će reći da je ključno pitanje hoće li ove političke snage, koje su dakle spremne da uvaže preovlađujuće raspoloženje javnosti i novu realnost u svetu, uspeti da se izbore za svoj uticaj u zvaničnom Vašingtonu. Koketiranje jastreba poput Zbignjeva Bžežinskog s novom, miroljubivijom koncepcijom svetskog poretka moglo bi da predstavlja osnov za opreznu nadu da je pripitomljavanje Amerike, ipak, moguće i dogovorom, umesto ozbiljnim svetskim potresom koji je inače neminovan…
