Kako se zove najuspešnije srpsko izvozno preduzeće u poslednje dve decenije? Odgovor je, samo donekle, iznenađujući i glasi: Fudbalski klub Partizan.
Dakako, podatak se ne odnosi samo na kvantitet — odnosno na broj igrača koji je „proizveden“ u Sportskom centru „Teleoptik“ ili je kao „sirovina“ kupljen u nekom mestu po Srbiji pa oblikovan u „Teleoptiku“ i potom izvezen u najveće evropske fudbalske klubove — već se i kvalitativno radi o velikoj sumi zarađenog novca.
Gde završavaju pare od izvoza „nogu“
Uspešnost neke izvozne kompanije vidi se, osim iz njenih finansijskih bilansa, i prema unapređenju stepena i kvaliteta proizvodnje, odnosima i sistemu kvaliteta unutar kompanije, poziciji u privredi, ali i društvu u celosti… Naime, novac tako zarađen je vidljiv u pomenutim i svim drugim segmentima i garancija je konstantnog napretka kompanije. Posredno i države koja na taj način ubira veće poreze i diže sveukupni standard.
Međutim, za razliku od, na primer, „Fijata“ iz Kragujevca, „BolPekidžinga“, nekad „Ju Es Stila“ ili danas „Naftne industrije Srbije“, finansijski bilansi Partizanovog izvoza se vide u manjku igračkog kadra i preslabim rezultatima ekipe, neulaganju u razvoj i stagnaciji svih drugih pokazatelja.
Čitav sistem je isti gotovo dvadeset godina i obrnuto je proporcionalan „izvozu“ i novcu koji je tako dobijen.
Dakle, taj novac negde završava, ali se ne vidi gde završava.
Baza kao zlatna koka koju niko ne hrani
Sportski centar „Teleoptik“ izgrađen je prema uzoru na čuveni „Milanelo“ u Italiji, ali još devedesetih godina za šta najveće zasluge imaju Žarko Zečević, tadašnji generalni sekretar kluba, i Mirko Marjanović, tadašnji predsednik kluba i Vlade Srbije, ma koliko za neke druge stvari obojica bili opravdano ili neopravdano osporavani. Od tada nije bilo ulaganja. Na Stadionu „Partizan“ za sve to vreme sanirani su mokri čvorovi, ubačene stolice, nakalemljen deo za novinarske ekipe i možda je još nešto okrečeno.
Rezultatski bilans kluba takođe je slab, iako je do prošle godine Partizan bio neprikosnoveni lider srpske fudbalske lige (što više govori o manjku kvaliteta tog takmičenja, a ne o vrednosti ekipe), ali i nekoliko puta učesnik Lige šampiona i Lige Evrope, pa je samo od plasmana u ta takmičenja u klupsku kasu dolazio veliki novac. Tačnije trebalo je da dođe, ali je i on negde iščileo jer se govori o dugovima kluba i kreditima, a i „Teleoptik“ je pod hipotekom za jedan od kredita koji je podigla aktuelna uprava u ostavci, a koja je trebalo da donese „živ“ novac u klub, pa je zato i dobila mandat.
Nepostojanje institucionalne kontrole
U FK Crvena zvezda je situacija još gora jer su dugovi kluba neuporedivo veći, „izvozna“ sposobnost neuporedivo manja, rezultatski bilans je u evropskim merilima ništavan, a u srpskim je poslednje dve godine malo bolji… Stadion „Rajko Mitić“, nekadašnja „Marakana“, letimičnim pogledom na njega, govori da u tu građevinu u rupi ni dinar decenijama nije uložen. Novac dobijen od prodaje one generacije Crvene Zvezde koja je pre četvrt veka postala evropski i svetski šampion je takođe postao nevidljiv…
O ostalim fudbalskim klubovima iz Srbije, izuzev o FK Čukarički poslednjih nekoliko godina, da i ne pričamo.
Sve do sad navedeno govori o sveopštoj anarhiji i vaninstitucionalnom vakumu u kojem jedino profitiraju mešetari oko fudbala i klubova, a svi ostali su na gubitku.
Kao još jedna stranica tog rama za sliku, ili je pravilnije reći dijagnoze, srpskog fudbala i sporta uopšte je i jučerašnja odložena Skupština FK Partizan. Oni, taj fudbal i sport, baš su onakvi kakav je bio prenos izborne skupštine FK Partizan na „TV Partizan“ — sveopšti haos.
Zašto je to tako? Zašto klubovi nisu ni državni ni privatni? A ako je tako, a jeste, čiji su? Pri tom im kao takvima država pomaže, ali je pitanje zna li kome pomaže? Najvažnije, ko toj državi polaže račune i zašto joj niko ne polaže račune? Dakako, da li i kome ljudi iz klubova polažu račune?
Ne pratiti putanju lopte, već trag transfera
Fudbalski klubovi nisu ni u državnom ni u onom nekadašnjem društvenom vlasništvu, već su registrovani kao udruženja građana kojima rukovode skupštine birane po (čitajte ovo kao eufemizam) neverovatnim statutima.
Odgovori na sva ostala pitanja nalaze se baš kod države Srbije i nisu ih dale sve političke garniture od 2000. godine do danas. Vlasti su sopstveno nečinjenje godinama „ispravljale“ novčanim donacijama javnih preduzeća, popuštanjima u naplati poreza, žmurenjem na neplaćanje komunalija i nekontrolisanjem transfera.
Pa ipak se svi bore za ulazak (i prevlast) u nekadašnje fudbalske gigante koje su pojeli mešetari. Ako se pitate zašto postoji takav poriv, odgovor smo dali već na početku ovog teksta.
Dakle, novac. Fudbal je, za razliku od košarke, profitabilan sport. Ali u Srbiji samo za pojedince. Svi ostali, a najviše država, gube.
Rešenje je jednostavno: onog trenutka kad država počne da prati trag novca, počeće da se stvaraju konture sistema. U svakom sistemu mora da postoji titular, a on ima odgovornost. Haos iz takvog miljea sam beži. Biće i rezultata.
