U uspehu u vrhunskom sportu nema incidenata, tvrdi novinar Zoran Pavić, dugogodišnji poznavalac rada u srpskim sportskim savezima i dodaje da ne može samo splet okolnosti da dovede do rezultata, posebno ne do najvišeg rezulta.
Dobrodošli u zemlju šampiona
Zoran Avramović, direktor marketinga Crvene zvezde podseća za Sputnjik da se ovaj kolektivni sportski uspeh nije desio prvi put, već da je Srbija i 2001. imala izvanredne uspehe košarkaša, odbojkaša i vaterpolista. Tada je bio i čuveni slogan: „Dobrodošli u zemlju evropskih šampiona“.
Od vremena do vremena se, kako tvrdi Zoran Pavić, pokazuje da Srbija ume da iskoristi ono što ima kao bazu. U prilog ovoj tezi on pominje fenomen srpskog vaterpola za koji, kako kaže, postoji nacionalni talenat.
Naš sagovornik napominje kako se nikako ne sme zaboraviti dobar dvadesetogodišnji rad u Odbojkaškom savezu. Slično je i sa košarkom gde postoji dobar stručni rad i gde se vrši relativno dobra selekcija.
„To je nešto što je ostalo od ’jugoslovenske škole košarke‘ koja je ustanovljena od profesora Aleksandra Nikolića. U košarci je do neuspeha dolazilo kada su u nju ulazili elementi trule komercijalizacije koji razaraju srpski fudbal: od klubaštva, menadžerstva, prljavih para, ulaženja sumnjivih likova u sport…“, dodaje Pavić.
Škripi u sistemskom rešenju
Međutim, on ističe da se ne može reći da su ovi uspesi sistemski uspesi, jer sport u Srbiji nije sistemski postavljen.
„Od baze je krenulo u naopakom pravcu. Onaj stari sistem je srušen, a neki drugi nije postavljen. Sada da bi se deca uopšte bavila sportom roditelji moraju da ulažu, što je u startu hendikep za veliki broj dece kojima roditelji to ne mogu da omoguće“, pojašnjava Pavić.
Uspesi sportista na Balkanu i Mediteranu su, kako kaže, melem za srce nacije. Posebno nacije koja je u mnogim situacijama isfrustrirana, pa onda kad su sportisti prvi u nečemu nacija taj uspeh pripisuje i sebi. Međutim, tvrdi naš sagovornik, posao države bi trebalo da bude mnogo manje vrhunski sport, a neuporedivo više masovni sport. Država bi, dodaje on, trebalo sistemski da omogući da svi u njoj mogu da bave sportom.
Rođeni za kolektivne sportove
U Srbiji je sport usađen u tkivo nacije, a ekipni sportovi još više pogoduju ljudima sa ovog podneblja. Možda i zato što je to jedan od dobrih načina dokazivanja.
„Teže nam ide taj neki samopregoran rad, odricanje, samoća, nama leži ‘trečanje za loptom'. Kad smo u staroj Jugoslaviji imali svetske prvake u stonom tenisu, anegdota iz tog vremena kaže da se govorilo: da, ali u dublu. Dakle, mi smo i od stonog tenisa pravili ekipni sport“, priseća se Pavić.
On napominje da bi sistemski stvari morale da se još unaprede, da se zakonom ograniči upliv menadžera, da se više radi na postavljanju profesionalaca i u stručnom i organizacionom smislu.
Najzad, Zoran Avramović sugeriše da bi što pre trebalo shvatiti da slava i lepota koju sportski uspeh donosi sa sobom prođe i upozorava da Srbija mora znati da kapitalizuje ove sportske uspehe i na njima napraviti nove.
„Sportski uspeh, kada se desi, najveći je generator razvoja i privrede ali i razvoja energije i ideja. Ako od toga napravimo perpetuum mobile, onda smo svi zajedno uspeli“, zaključuje Avramović.
