Bravo devojke! Bravo šampionke! Srbija ponovo ima koga da slavi. „Balkon“ će se opet tresti, ovoga puta zbog srpskih lavica!
U sjajnoj, neizvesnoj borbi do samog kraja, srpske heroine su pokazala samo ono što su imale. A imale su ogromnu hrabrost, istrajnost, veliko strpljenje i najveće srce! Lavlje srce i sportsku drskost. Imale su i Marinu Maljković koja je verovala da može… Nije znala koliko može, ali je znala da ima tim za velika dela. Tim koji može da uradi nešto za pamćenje. I uradio je! Ono što niko nije očekivao. Ono što niko nije smeo glasno da kaže, a svi su se potajno nadali. Popeo se na krov Evrope. Na najvišu stepenicu pobedničkog postolja.
Slavile su naše devojke svaku pobedu kao finalnu. Radovale su se svakom košu, svakoj dobroj akciji, svakoj ukradenoj lopti… Skakale „do neba“ posle pobeda nad Turskom u četvrtfinalu, plakale od sreće i uzbuđenja posle meča sa Belorusijom u polufinalu. To drugarstvo, timski duh, ogromno zalaganje im je omogućilo da i večeras slave. Da nose oko vrata zlatnu medalju. Da visoko podignu pehar prvaka Starog kontinenta. I da još jednom, najglasnije do sada, otpevaju himnu „Bože pravde“. Ovoga puta na najvišoj stepenici pobedničkog postolja.
Upisale su naše kraljice svoja imena zlatnim slovima u istoriju košarke. I srpske i evropske. A svim ljudima u Srbiji pružile još jedan razlog da se osete ponosnim, srećnim, da se raduju i slave. Pamtiće se Vidovdan i po zlatnim košarkašicama. Ovim fantastičnim uspehom, Srbija je obezbedila i direktan plasman na Olimpijske igre u Riju!
Svaka čast, devojke! I hvala, veliko hvala za ovaj predivan osećaj i najsjajnije odličje.
