„Mi imamo problem sa sistemskim rešenjima koja su svesno kreirana da omogućavaju veliki deo ovih anomalija“, ocenio je za Sputnjik Bogosavljević posle najnovijeg slučaja „istrage“ sumnjivog kvaliteta desetak proizvoda poznatih brendova u Hrvatskoj.
Mediji u najmlađoj članici EU su zapitali da li je Hrvatska EU država drugog reda s obzirom na sumnjiv kvalitet određenog broja prehrambenih artikala poznatih firmi u odnosu na iste te proizvode koji se mogu naći na tržištima „starih“ članica Unije. Njihov kvalitet će biti proveren i rezultat saopšten javnosti, a već obavljeno istraživanje u Češkoj je pokazalo da je od 24 testirana proizvoda čak 14 imalo niži kvalitet, a višu cenu od istih proizvoda u članicama EU sa dužim stažom.
Roba lošijeg kvaliteta stiže uglavnom iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske… gde velike kompanije imaju razvijenu proizvodnju namenjenu stanovništvu ovog dela Evrope.
O sličnom problemu proizvoda zvučnih firmi čiji je kvalitet kod nas slabiji, nego na jačim tržištima, mediji u Srbiji su pisali pre tri godine, a podsećali i 2014. godine. Šta se u međuvremenu promenilo?
Bogosavljević kaže da je poenta u regulativi i praksi svake konkretne zemlje, ističući da je obaveza svake zemlje da štiti život i zdravlje svojih potrošača, odnosno građana, i da štiti ekonomske interese zemlje.
Obmana bez posledica
„Ekonomski interesi uvoznika i tolerantan odnos države zbog poreza na dodatu vrednost je taj faktor koji pokreće to o čemu govorimo. Dok se ne obezbede mehanizmi kojima se snose posledice za obmanjivanje potrošača i za iznošenje na tržište robe koja nije u skladu sa deklaracijom nećemo se osloboditi ovog problema. I dalje ćemo imati hranu koja će se proizvoditi posebno za tržište Srbije i ovaj deo sveta. U deklaracijama se čak navodi da je taj proizvod namenjen tržištima nerazvijenog dela sveta što je krajnje nedopustivo“, kaže Bogosavljević.
Nije poseban problem u tome što se svesno ide ka tome da se na tržišta siromašnijih zemalja iznosi roba slabijeg kvaliteta, koja je, navodno, takva da bi pratila realnu kupovnu moć potrošača.
„Ja vidim problem u tome da roba, koja realno ne može da bude plasirana na tržištu zemalja iz kojih potiče, ide kroz sive kanale, možda i crne kanale prodaje, na tržišta zemalja Balkana, uključujući i Srbiju“, kaže Bogosavljević.
Može proizvođač da na naše tržište izbaci manje kvalitetan proizvod, sa manje kvalitetnim komponentama nego na tržište svoje zemlje, ali to, dodaje predsednik Pokreta potrošača Srbije, mora onda da deklariše.
„Zloupotreba je u onom delu kad proizvođač dovodi potrošače u zabludu time što pod robnom markom koja je prepoznatljiva po višem nivou kvaliteta, prodaje manje kvalitetnu robu. Ali to je naš problem što kroz odredbe koje imamo u Zakonu o zaštiti potrošača nismo predvideli rešenje kojim bismo to onemogućili“, izričit je Bogosavljević.
On je ocenio da je tu reč o povezanim interesima proizvođača koji najveći profit ostvaruju tako što pod poznatim imenom prodaju robu koja je daleko nižeg nivoa kvaliteta, čiji su troškovi proizvodnje niži.
„Razlika između maloprodajne i proizvođačke cene koja obezbeđuje ekstraprofite dovoljno je stimulativna za proizvođače, uvoznike, za gledanje kroz prste od strane državnih organa, praktično svih u tom lancu, a u konačnom plaća je potrošač“, objasnio je Bogosavljević.
A kad uhvatimo „lažnjaka“ nova anomalija
On dodaje da je za sprečavanje takve situacije tek delimično nešto preduzeto izmenama u Zakonu o zaštiti potrošača u kojem su nešto poboljšana rešenja koja se odnose na odgovornost prodavaca u slučaju obmanjivanja potrošača. Sada postoji i obaveza potpunijeg deklarisanja proizvoda. Pravilnik o deklarisanju, označavanju i reklamiranju je u velikoj meri usklađen sa regulativom u EU, ali se on, kako je ocenio, nedovoljno primenjuje.
Skraćen je rok za rešavanje reklamacije potrošača, ali je to opet nedovoljno u odnosu na to što bi trebalo da bude sistem koji bi onemogućio da se takve stvari dešavaju, smatra Bogosavljević.
On upozorava da je Srbija napustila sistem u kojem je inspekcija imala veća ovlašćenja i veći obim kontrole bezbednosti i kvaliteta hrane u prometu. Odgovornost za to preneta je na proizvođača, ali nismo, kaže, uspostavili drugi mehanizam da proverimo koliko taj proizvođač, koji je deklarisao određeni nivo kvaliteta, poštuje to što je deklaracija.
„Kontrola se uglavnom vrši kroz ono što je u malom obimu planirani inspekcijski nadzor, ali je on nedovoljan da bismo imali potpunije informacije kako se ne bi dešavalo to što se sada otkrilo u Hrvatskoj“, mišljenja je on.
Reaguje se, kaže, samo po prijavama potrošača i to ostaje u okvirima pojedinačnog slučaja i nema nekih ozbiljnijih mera.
„Anomalija je u stvari u tome koje mere preduzeti posle utvrđivanja neispravnosti, jer su smanjene mogućnosti za efikasan rad inspekcije i preduzimanje konkretnih mera na osnovu nalaza“, kaže Bogosavljević.
Proizvođaču je, kako je objasnio, omogućeno da pokrene upravni spor i da postupak razvlači toliko dugo i da odlaže presudu koju mu sud izrekne tada kada ona praktično postaje besmislena jer je prošlo toliko vremena da takvog proizvoda nekada više ni nema na tržištu.
„Imamo problem sa sistemskim rešenjima koja su svesno kreirana da omogućavaju veliki deo ovih anomalija“, zaključio je Bogosavljević.
