„Dati Vuku Jeremiću predsedavanje Ujedinjenim nacijama bio bi čin kojim bi se Srbija amnestirala odgovornosti i umesto određenih sankcija koje je trebalo da pretrpi zbog presude za nesprečavanje genocida, Srbija bi bila nagrađena predsedavanjem UN, što ni na jedan način ne bi ukazivalo na njenu kontroverznu prošlost“.
Citirana opaska, a ima onih koji bi voleli da je i presuda, deo je protestnog pisma koje su Udruženje žrtava i svedoka genocida i Majke enklava Srebrenica i Žepa uputili ambasadorima Saveta bezbednosti i Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a povodom kandidature Vuka Jeremića za generalnog sekretara ove organizacije.
Zabranjeno za Srbe i sve iz Srbije
Mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija trebalo bi da bude, sugerišu autori pisma, rezervisano za građane „onih država koje su dokazano i dugoročno opredeljene za demokratiju, ljudska prava, a ne one koje su u prošlosti bile odgovorne za kršenje istih“.
Dakle, ako si Srbin ili iz Srbije, ni ne pomišljaj da odeš dalje od svog „sela“ — kontaminiraš. Građani Srbije i svi oni koji se u budućnosti rode, pa im u pasošu bude pisalo srpsko državljanstvo, osuđeni su da za vek i vekova nose krst na leđima, žig na čelu ili barem žutu traku oko ruke. Da se jasno zna ko su.
Tačno je, neki pripadnici srpskog naroda i neki građani Srbije su činili zločine. To što su zločine činili i građani drugih država i pripadnici drugih nacija i veroispovesti, ne abolira te pojedince iz srpskog korpusa od odgovornosti. Međutim, to nikako ne znači i ne sme da znači da su svi ostali pripadnici države, nacije i konfesije na bilo koji način obeleženi. I nikad ne treba da budu obeleženi.
Intencija nekih centara sa Zapada, pojedinih nevladinih organizacija iz Srbije i regiona i svetskih profesora u civilu jeste da konstantno, direktno ili posredno, čine sve da osude čitav narod i državu.
Da, Srbiji je presuđeno da je kriva što nije učinila da zločin bude sprečen, ali to nikako nije isto sa formulacijom da je Srbija genocidna. To nije ni Republika Srpska. A ako idemo još u detalje, zločin u Srebrenici niko ne može da negira, ali isto tako ne moraju svi da budu saglasni da je to genocid. Što prema mišljenju velikog broja međunarodnih pravnih stručnjaka nije.
Marš na Drinu i Naser Orić
„Većina dosadašnjih javnih istupa Vuka Jeremića ukazuje da on lično neguje ideološke ideje koje su bile misaoni pokretač za masovna ubistva koja su kulminirala genocidom. Podsećamo vas da je Vuk Jeremić negator genocida u Srebrenici. Drugim rečima, Jeremić ne poštuje presudu institucije kojom želi da rukovodi“, naglašavaju iz Udruženja.
Dakle, potpisnicima pisma smeta Jeremić kao Jeremić, smeta im Jeremić jer je iz Srbije, i smeta im Srbija. Zarezima u nabranju smetnji nikad kraja.
Udruženja u pismu ističu i da je Jeremić „skandalozno zloupotrebio sedište Generalne skupštine iskoristivši svoje predsedavanje kako bi upriličio proslavu Pravoslavne nove godine 13. januara 2013, kad je hor Viva voks izveo pesmu ’Marš na Drinu‘ koja je za žrtve rata u BiH simbol krvavih pohoda kojima su sa lica zemlje izbrisani njihovi najmiliji, a oni bili izloženi torturama nepojmljivim ljudskom umu“.
Kao što svi znamo, „Marš na Drinu“ je jedna od pesama iz Prvog svetskog rata, kada je oslobođena Bosna i Hercegovina, i nastala je u čast pobede u Cerskoj bitki. Krenemo li ovakvom nakaradnom logikom, onda zbog zločina koje je počinio Naser Orić nikako ne bi trebalo izvoditi „Kraj tanana šadrvana“ ili neke pesme Kemala Montena, Davorina Popovića… Suludo. Nikome to na pamet na pada.
Inače, Udruženje Majke enklava Srebrenica i Žepa uputilo je još 2013. otvorena pisma Vuku Jeremiću i njegovoj majci Seni zbog ove pesme i tvrdilo da je Jeremić iskompleksiran „zato što ste poreklom musliman, i zbog kog želite biti veći Srbin od patrijarha, nemojte lečiti preko naših mrtvih koje su vaši sunarodnici Srbi pobili samo za to što su bili muslimani“.
Sve žrtve imaju imena i prezimena, državljanstva, neke su bile vernici, neke možda nisu, ali ta imena, prezimena i opredeljenja su daleko manje bitna od činjenice da su žrtve. A to majke najbolje znaju. Zato upada u oči kad majke prebrajaju krvna zrnca.
Majkama Srebrenice i Žepe — i namerno nećemo pomenuti majke Bratunca, Kravica, Jasenovca, pa ni majke žrtava NATO agresije — niko ne može vratiti sinove. Boleće ih dok su žive i pamtiće. A pamtiće i svi ostali.
Međutim, zloupotreba počinjenih zločina ali i zloupotreba patnji majki tih žrtava je grubo nepoštovanje kostiju pobijenih. Ako ima nešto gore od zločina, onda je to nastavak zločina. Pa i njegovo širenje na sve ostale, koji pored zločina nisu ni prošli.
Sudovi postoje da presude. Institucije da to sprovedu. A svi ostali da učine sve da se zločin ne zaboravi, ali pre svega da se ne ponovi. Konstantno prekopavanje grobova i potpaljivanje tek prigušene vatre ne idu u prilog nečinjenju zločina.
(Zasad) Srbi i građani Srbije nisu osuđeni na sanitarni otklon od svih drugih nacija. A konstantno stavljanje žute trake oko ruku i žiga na njihovo čelo bi trebalo već jednom da prestane, jer je to zločin protiv čovečnosti.
