Hidajet Turkoglu (turski košarkaš, korenima iz okoline Sjenice), Vlade Divac i Predrag Stojaković, igrajući tokom nekoliko sezona u Sakramentu, uradili su više za pomirenje na Balkanu, nego za 20 godina zajedno sve ambasade, nevladine organizacije, sudovi i izaslanici.
„Brat Hido“, moglo se čuti o ovom velikom čoveku. Sa druge strane, „apostoli mira“, „agitatori pomirenja“ i ostali korisnici fondova (čast izuzecima) terali su narode, a pogotovu jedan, da se suočavaju sa prošlošću, a suštinski ih samo više zavađali i navlačili bes.
Ćutanje nije rešenje, ali nije ni rezolucija
Za strašan zločin u Srebrenici znamo svi. I on sigurno neće biti zaboravljen. Ali 20 godina kasnije, kada su se strasti koliko-toliko smirile, kada multietnička Bosna i Hercegovina možda ne funkcioniše kao idealna država, ali bar nekako funkcioniše, neko ponovo dodaje so na ranu, a sve — tobože — zarad pomirenja.
Nehajno kolektivno osuđivanje
Genocid (gr. genos, rod, narod, i l. accidere, ubiti) je međunarodni zločin namernog potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih, rasnih i religijskih grupa. Spada u najtežu vrstu zločina protiv čovečanstva (v. nirnberška presuda), a sam termin genocid je usvojen na zasedanju Generalne skupštine UN 1946. godine.
Krivica je individualna, nikako kolektivna — ponavljaju decenijama i sudije i tužioci iz Haga, ali pomenuti „apostoli mira“, kao da ne brinu za to i upinju se da, pod parolom pomirenja, predstave situaciju daleko gorom nešto što jeste. Svakako da bi stvari i događaje trebalo nazvati pravim imenom, ali nehajno proglašavati jedan narod za kolektivnog tvorca i izvršioca zločina veoma je opasno.
Protežiranje i propagiranje rezolucije o Srebrenici, a to gromoglasno izbija između redova svake vesti o njoj, ima za cilj baš to: pritisnuti Republiku Srpsku i proglasiti je genocidnom tvorevinom, ali i Srbiju đuture sa njom. Treba ponovo izazvati tenzije, iznova organizovati seminare, a ljudski životi u svemu tome su nebitni, iako se o njima najviše priča. To neće biti pijetet žrtvama Srebrenice, već ponovno prevrtanje njihovih grobova. A to se naprosto ne radi.
Nisu svi Srbi opsedali Sarajevo
Uskraćivanje gostoprimstva predsedniku Srbije u Sarajevu, za već ugovorenu posetu, je još jedan dokaz da kada spoljni faktor umeša svoje prste na Balkanu bude trusnije nego što je inače bilo. I vesti su čak, u najmanju ruku, neobično konotirane: „Nikolić nije otišao u Sarajevo“, umesto „Nikoliću rečeno da ne dolazi“.
A sada „apostoli mira“ konstatuju da je Bakir Izetbegović pogrešio što nije dočekao predsednika Srbije, jer bi, kažu, tada Nikolić mogao da vidi Sarajevo odozdo. Ova cinična opaska hoće da poruči kako je Nikolić opsedao Sarajevo. Ili da su svi Srbi kojima je Nikolić predsednik opsedali Sarajevo. Istina je, pak, da se oni koji su to radili nalaze u Hagu. I sudi im se. Država Srbija ih je tamo poslala.
Ali „apostoli mira“ očito vole da oni presuđuju. Čak iznebuha u čitavu priču ubacuju i Rusiju koja, prema njima, ima nameru da destabilizuje Balkan. A kako to Rusija radi, zašto to radi i otkuda im ideja da to uopšte i radi — nema odgovora.
Važno je da zveči
Njima je važno da su nešto rekli. Pa neka zveči. Ne birati reči, ne paziti na kvalifikacije, navodno brinuti o mrtvima bez osvrta na žive, potencirati da se žrtve ne prebrojavaju — što stvarno ne bi trebalo raditi, ali nikako ne bi trebalo ni porediti ubijanje milion ljudi u Ruandi i Srebrenicu.
„Apostoli mira“ takođe samo rade svoj posao. Sa naglaskom na posao. Samo što oni, za razliku od košarkaša, troše silne novce (i prema standardima američke profesionalne košarke), a ni mira ni amortizovanja međunacionalnih odnosa nema. Evo već 20 godina. Cinici bi rekli da možda ne rade dobro svoj posao. Ili da ga baš svojski dobro rade.
