U Parizu i Francuskoj zapravo se demonstrira još od početka marta ove godine, zbog predstojećih izmena francuskog Zakona o radu, kakve su — uglavnom business friendly, tako da omogućavaju lakša otpuštanja — u Italiji već izazvale slične (uzaludne) proteste stotina hiljada ljudi krajem 2014. godine. Iz sličnih razloga protestovalo se ovih dana čak i u Južnoj Koreji. U Sjedinjenim Američkim Državama, statistike pokazuju da su prosečna realna primanja pala na nivo iz 1989. godine, socijalista iz Vermonta Berni Sanders privlači milione ljudi na izborima za predsedničkog kandidata Demokratske partije, a jedno nedavno istraživanje Univerziteta Harvard među mladim Amerikancima između 18 i 29 godina pokazalo je da njih čak 51 odsto odbacuje kapitalizam i njegove principe.
Zašto se Zapad naljutio na kapitalizam? Kako je neoliberalnom svetskom poretku, i ekonomskom i političkom, uspelo da postane svoj najveći protivnik svega četvrt veka pošto je, slomom komunizma, nastupio kraj istorije, kako ga je nazvao Frensis Fukujama? Zašto je levica širom sveta zakazala, i ko će iskoristiti narastajuće osećanje besa situacijom koja se od svetske ekonomske krize 2008. godine nije popravila u meri u kojoj je to uspevala posle ranijih ekonomskih kriza? Ovo su u petak bile teme „Sputnjik intervjua“, čiji su gosti bili sociolog dr Vladimir Vuletić i Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije.
„Ljudi su počeli da se bune kada su shvatili da opada njihov materijalni položaj i njihova sigurnost“, objašnjava dr Vuletić. „Dolazi vreme povećane nesigurnosti i opadanja onog blagostanja na koje su navikli. Ovo je prva generacija — govorim o mlađim ljudima — koja živi lošije od svojih roditelja“.
„Krajem Hladnog rata“, navodi Ćirjaković, „ljudi su zaista poverovali da je nastupio kraj istorije, i da je taj neoliberalni model nekakvo zdravorazumsko i prirodno rešenje za sve probleme. Došli smo tada u bizarnu situaciju da su mase ljudi zaista poverovale da je moguće voditi politiku koja će biti dobra za sve“. To verovanje se, očigledno, pokazalo pogrešnim, i, kaže sagovornik „Sputnjika“, sada vidimo posledice tog gubitka iluzija.
Raspršivanju iluzija umnogome je doprineo i pad životnog standarda. Ćirjaković: „Stagniranje životnog standarda traje već duže vreme, a naročito od krize 2008. godine imamo porast onoga što se naziva working poor, porast broja ljudi koji su zaposleni ali od svog rada ne mogu da žive“. Dr Vuletić ističe i još jedan fenomen: „Sve je izraženije postojanje tzv. prekarne radne snage, dakle onih koji su zaposleni na ugovor, ili na određeno vreme, što dodatno pojačava osećanje nesigurnosti u društvu, a pored toga su ovi poslovi i slabo plaćeni“.
Kako je svet došao u ovakvu situaciju? Zbog čega se širom sveta donose tzv. business friendly zakoni o radu kojima se ukidaju ili umanjuju stečena radnička prava dok se vlasnicima (krupnog) kapitala daju odrešene ruke? Dr Vuletić objašnjava da je reč o samoj srži neoliberalnog svetskog ekonomskog poretka: „Ideja iza business friendly zakona je u tome da mora da se podstakne proizvodnja, a da će se to postići tako što će se stimulisati preduzetnici, jer su oni ti koji proizvode. Ali ako stimulišete preduzetnike, situacija je jednostavna: njihov profit je uvek nauštrb cene rada“.
Dobar deo moći neoliberalnog svetskog poretka — koji je, prema nedavnoj studiji Organizacije za ekonomski razvoj i saradnju (OECD), ekonomsku nejednakost u svetu vratio na nivo s početka 19. veka, na nivo iz 1820. godine, iako je nejednakost od kraja Drugog svetskog rata pa do kraja Hladnog rata bila u konstantnom opadanju — Zoran Ćirjaković pronalazi u „idejnom i ideološkom bankrotu levice. Sada, na toj strani političkog spektra, dominiraju politike identiteta, raznoraznih manjinskih prava, a one su uvek individualističke, dok prava levica, ona koja misli o radničkoj klasi, o dobrobiti naroda, uvek mora da pođe od kolektivističkih premisa. Danas se, međutim, prevaziđenim i zastarelim smatra sve što miriše na kolektivizam“. „Tako da ja danas, za sve ovo što se dešava, u velikoj meri krivim levicu i njene savremene ikone koje su u velikoj meri potisnule marksističke ideje“, kaže Ćirjaković. Slično će i dr Vuletić: „U dominaciji ovakvog ekonomskog načina razmišljanja — u kome su sve nade u ekonomski napredak uložene u privatne preduzetnike kojima je pak sopstveni profit najvažniji — postavlja se pitanje šta je to što levica uopšte može da uradi. Levica gotovo i da nema šta da ponudi“.
Hoće li, zato, profitirati desnica? Upravo je ovakvog mišljenja Jakob Augštajn, koji je ovih dana u nemačkom „Špiglu“ zapisao: „Desničarski populizam nije slučajnost već neizbežna posledica neoliberalnog postdemokratskog sistema. Gunđanje nezadovoljnih narasta do urlika pobunjenih…“ A da li su, što je zapravo i mnogo važnije, u aktuelnom poretku stvari promene uopšte moguće? Ponovo Augštajn, koji sa sagovornicima „Sputnjik intervjua“, dr Vladimirom Vuletićem i Zoranom Ćirjakovićem, deli osećaj da poboljšanje situacije nije moguće bez ozbiljnijih promena sadašnjeg sistema: „Sada znamo da u postdemokratiji nema liberalnog puta za ispravljanje teških socijalnih problema. Ostaje samo neliberalni put“.
