„Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“, stoji u odluci Prvog kongresa Druge internacionale iz 1889. godine. Pravo na 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati sna izboreno je u žestokoj borbi koja je trajala skoro dva veka između radnika i poslodavaca.
Od uranka do uranka
Međunarodni praznik rada obeležavan je svečano u zemljama „realnog socijalizma“, pa i u bivšoj Jugoslaviji. Održavane su parade na kojima su preduzeća prikazivala svoja najnovija tehnička dostignuća, omladina je paradirala pred rukovodstvom pokazujući snagu i odlučnost u borbi za bolje sutra… Prvomajski uranak zamenio je Đurđevdanski… Radnici u Zapadnoj Evropi uživali su sve prednosti „države blagostanja“, uspostavljene posle 2. svetskog rata. A onda su se vremena promenila za sve.
Nova vremena zahtevaju nove ljude; ljude koji neće tražiti prava, nego posao. Ali, u Srbiji to ne funkcioniše baš idealno. U situaciji postojanja rezervne armije rada koja je veća od broja zaposlenih, strah od gubitka posla je jedan od najvećih strahova u Srba. Sa druge strane, nezaposlenima je stalo da samo dođu do posla, bez obzira na uslove rada. Zato je zapošljavanje „na crno“ u tolikom zamahu.
Nije sve u parama
Maja S. (pravo ime i prezime poznato redakciji Sputnjika) radi za veliku stranu kompaniju. Kada je primljena na posao kaže da je bila veoma srećna.
„Bila sam srećna i ponosna što radim za njih, pogotovo što mi je plata bila iznad srpskog proseka. Međutim, ubrzo sam shvatila da nije sve tako idealno; dobila sam službeni mobilni telefon koji je uvek morao da bude uključen. Samim tim, i ja sam morala da uvek budem dostupna. Šefovi su uskoro počeli da me zovu preko svake mere. Čak i kada bih išla i u toalet, morala sam da odgovaram na pozive“, kaže ona.
Majino psihičko stanje pogoršavalo se zato što pored posla nije imala vremena ni za šta drugo. Zapostavila je prijatelje, porodicu. Brak, tek sklopljen, došao je do razvoda.
„Odlučila sam da napustim posao. Nisam mogla da izdržim. Platu, koja je bila dobra za naše uslove, trošila sam na poslu, muža čestito nisam ni viđala, a prijatelje — da ni ne pominjem. Nikada više ne bih radila u velikoj korporaciji“, kaže Maja.
Kad narodni poslanik zapošljava „na crno“
Srđan M. imao je drugi problem. Njegov poslodavac, koji, kako nam Srđan kaže, voli da se predstavlja kao industrijalac, narodni je poslanik u Skupštini Srbije i pripada vladajućoj koaliciji. Pozvao ga je, kaže Srđan, da mu pomogne u poslovima odnosa sa javnošću tokom izborne kampanje. Obećao mu je stalan posao kada kampanja prođe. Međutim, desilo se to da nije ni isplaćen za ono što je radio.
„Sve je počelo onog trenutka kada je moj poslodavac shvatio da u stranci čiji je kandidat bio ne stoji najbolje. Svu krivicu za to prebacivao je na mene, iako sam tek počeo da radim. Na kraju, nije mi ni javio da sam dobio otkaz, već me je obavestila koleginica. Nije mi ni platio za to što sam radio kod njega mesec dana“, objašnjava Srđan.
Srđan kaže da je pristao da bude zaposlen „na crno“ zato što dugo nije imao posla i zato što je hteo da iskoristi pruženu priliku.
Kako VIP maltretira porodilju
Sandra Š. ima sličnu priču. Ona je arhitekta i radila je u firmi koja se bavi uređenjem enterijera koju vodi jedna poznata ličnost. Sandrina „greška“ je što je ostala u drugom stanju.
„Nisam mogla da idem na porodiljsko bolovanje, radila sam do pred sam porođaj. Nekoliko dana pošto sam se porodila zvala me je gazdarica i rekla mi da moram da se vratim na posao. Šta sam mogla? Ostavila sam bebu sa mužem i otišla na posao gde su me bukvalno zatrpali zadacima. Nisam mogla to da izdržim. Nisam bila u stanju, ni zdravstveno, ni psihički“, kaže Sandra.
Ovakvih priča ima mnogo. Pitanje je zašto ovi ljudi nisu bili spremni da se pojave u javnosti pod svojim imenima i prezimenima? Svi oni kažu da se plaše da više nikada neće moći da dobiju posao. I tu dolazimo do poente — gde je sindikat? On bi trebalo da štiti njihova prava.
„Prava radnika u Srbiji više ne postoje ni na papiru. Izmenama zakona o radu izvršen je genocid, ne samo nad radnicima, već i nad njihovim porodicama“, kaže za Sputnjik jedan od sindikalnih aktivista koga smo zatekli na Trgu Nikole Pašića u Beogradu kako deli letke sa pozivom na prvomajski protest.
Prolaznici, i sami ophrvani problemima, žitelji nekada najrazvijenije socijalističke zemlje, jedva da pogledaju o čemu se radi i bace letak. Za prvi maj neće doći na protest. Ne interesuje ih. Moraju da se odmore za posao, ako su im poslodavci dozvolili da odsustvuju sa posla.
