Na sceni zemunskog teatra „Kart blanš“ nedavno je premijerno izvedena predstava „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ prema tekstu Milana Nikolića, poznatom po popularnoj televizijskoj drami iz sedamdesetih godina. Uloge Milene Dravić i Slobodana Đurića u ovom pozorišnom izvođenju igraju Neda Arnerić i Feđa Stojanović.
Predstava, prema rečima Nede Arnerić, u poređenju sa televizijskom dramom, nosi u sebi izvesnu setu, ali istovremeno poručuje da čovek uvek ima razloga da se raduje životu. Naša sagovornica radost, nadu i veru u bolju budućnost traži u umetnosti i u novim mladim generacijama.
Prošle su decenije od kada je snimljena popularna televizijska drama o neočekivanom susretu dvoje mladih iz potpuno različitih sredina i ljubavi koja se rodila između njih. Šta je u predstavi u kojoj igrate novo u poređenju sa televizijskom dramom?
— Predstava je i dalje o ljubavi, kao što je bila i pre 40 godina, samo se sada malo pomerila starosna dob glavnih junaka. Tada su to bili mladi ljudi, a sada su to ljudi od šezdesetak godina, koliko Feđa Stojanović i ja zaista imamo. Odjednom je ta predstava dobila jednu potpuno drugačiju dimenziju, nema više onu lakoću, lepršavost, komičnost, nego je dobila i neki prizvuk sete, razneženosti nad svim ljudima koji u šezdesetoj pomisle da je kraj i da više ništa ne može da im se desi. Mi im, međutim, poručujemo da može da se desi, da ljudi ne moraju da ostanu sami, da uvek može da se nađe i partner za život, koji je i najvažniji, u tom trećem dobu. Lako je biti sam u mladosti, ali kad imate mnogo godina i kada ste se već umorili od života, lepo je da to sa nekim podelite.
Da li je razlika uslovljena samo godinama glavnih junaka ili i vremenskim okvirima u kojima su nastale televizijska drama i predstava?
— Tekst je toliko dobro napisan, toliko je univerzalan, da može da se igra danas, mogao je pre sto godina i moći će da se igra uvek. To je, po mom mišljenju, jedna od najboljih komedija koje su napisane na ovim prostorima u poslednjih 50 godina. Nažalost, pisac je prerano preminuo, pa nam nije mogao ostaviti još nekih svojih velikih stvari, a sigurno bi ih bilo.
Na sceni je samo dvoje glumaca, da li je upravo tekst taj koji predstavi daje dinamiku?
— Apsolutno. I toliko je precizno rađen da nismo imali šta ni da štrihujemo, nismo izbacili nijednu rečenicu, nijednu rečcu, sve stoji u tekstu kao što je bilo i veliko je zadovoljstvo to igrati, zato što igramo kao u krupnom planu.
Kako Vi doživljavate vreme u kojem je snimljena televizijska drama i ovo današnje, u kojem je nastala predstava?
— Vremena su potpuno različita. Svi znamo da se onda živelo laganije, opuštenije, da nije bilo trke i frke za materijalnim, za tehnologijama, ljudi su se družili… Ali u suštini čovek je kao biće ostao isti i uvek će biti onakav kakvim ga je Bog, ili šta već, napravio — to je čovek koji ima i racio i emociju. Ljudsko biće se ne menja, promenile su se okolnosti… Meni se ne dopada ovo vreme i volela bih da sam ostala u onom vremenu.
Kada govorimo o brzom životu, možemo reći da i Vi živite veoma brzo, imate mnogo obaveza, a jedna od njih je i rad u žiriju Niške art fondacije.
— Oko toga sam se razletela, nedavno smo imali prvo žiriranje. Tu se uvek prijavi oko petsto autora, tako da je to stvarno veliki posao. Napravili smo uži izbor, izložba će biti u junu u Nišu, početkom jula u Beogradu, u Kući legata. To je divan posao. Žao mi je što osnivač i glavni pokretač tog posla Lale Đurić nije više među nama, osećam veliku obavezu da uradim sve ono što bi on uradio.
Šta Vas najviše nadahnjuje u tom poslu?
— Mladost prosto nadahnjuje. Ja sve nade polažem u mladost, pošto nadu više ne vidim ovako oko sebe. Sve se nadam da će se roditi neki mladi ljudi koji će nas izvući iz ove situacije u koju nam je zemlja upala, a to se oseća najjednostavnije u stvaralaštvu. Ima mnogo mladih glumaca, puno talentovanih mladih pisaca, takođe se javljaju neki mladi novi slikari, što znači da će doći neke promene, da će doći neka smena generacija, jer smo se već zasitili ovoga u čemu smo poslednjih 25 godina.
Da li je reč samo o promeni generacija ili i o promeni sistema?
— Apsolutno, ja mislim da će nove generacije promeniti i sistem.
