Tekst besede Matije Bećkovića prenosimo u celini:
Jedno od čuda Svetog Save jeste i podizanje Svetosavskog hrama na Vračaru. Decenijama je njegovo zidinište stajalo kao trnov venac na glavi Beograda. Sve je bilo verovatnije nego da će protivnici Svetog Save ikad dozvoliti njegovu gradnju.
„Najveći sin svih naših naroda i narodnosti“ izjavio je da se taj hram neće graditi dok je on živ. Drugim rečima — nikad, s obzirom na to da je bio besmrtan. Prvi do njega najpre je predlagao da se na osvećenim temeljima konačno skući cirkus. Potom je ideja modernizovana i zaključeno da je to mesto idealno za gradsku garažu.
Ali, baš najljućim protivnicima hrama pripada slava što na Velikom Vračaru nisu podigli ništa drugo. Tako je sačuvana gola ledina koju je sve više osvajao trnjak i šipražje. Da su je pritisli sa nekoliko mastodontskih višespratnica, pitanje hrama zauvek bi skinuli s dnevnog reda. Čovek pomišlja da nisu možda i oni zazirali od „vidovitog pepela“.
Pronosio se šapat da je arhitekta Dobrović Narodnu biblioteku spustio niz padinu da se ne bi ramenovala s hramom, što je značilo da nije isključivao mogućnost da će se hram možda nekad graditi, mada su u to vreme i najveće pristalice njegove gradnje smatrale da to više „nije realno“.
Pre trideset i tri godine (1983) osvanula je vest u nedeljniku NIN da je priča o Hramu Svetog Save pokrenuta s mrtve tačke. Rečeno je da će Crkvi dopustiti da na temeljima hrama sazida nešto, što će biti njeno, a neće biti hram. Na tu vest sjatilo se u Patrijaršiju i zatražilo prijem kod patrijarha Germana dvadesetak građana, monaha i sveštenika, slikara i pesnika, među kojima je bilo i nekoliko još živih dobrotvora i predratnih članova različitih odbora za izgradnju Svetosavskog hrama.
Organizatori susreta bili su monasi Amfilohije i Atanasije, koji su i stanovali u zgradi Patrijaršije. Među pozvanima, između ostalih, bili su slikar Milić od Mačve, arhitekte Ristić, Pešić, Nešković, paroh u maloj Crkvi Svetog Save Gavrilović i onaj koji o tom događaju ovde svedoči.
Patrijarh German je, kako se to nekad govorilo, umeo da izgleda. Ljutnut, s pataricom u ruci, dočekao nas je rečima: „Izvolite, što ste došli?“.
Objašnjeno je da smo iz novina saznali da ima nešto novo u vezi sa Svetosavskim hramom, pa smo došli da se na pravom mestu obavestimo iz prve ruke.
Patrijarh je najpre podsetio na dotadašnju istoriju, da bi poentirao kako se, posle višegodišnjih uzaludnih molbi, najzad pojavio tračak svetlosti i dobilo ono što se u tom času najviše moglo. Naime, na zapustelim temeljima hrama, sa kojih je već raznošeno kamenje, posle mnogih nepriličnih predloga, podići će se muzej fresaka, ili nešto slično, na čemu jedino neće biti krsta. Poverio nam je i da mu je diskretno stavljano u izgled da će projekat tog zdanja biti takav da nije isključeno da se tokom vremena može prekrojiti u hram.
Naglasio je da se moramo snalaziti da bismo opstali. Sada je najvažnije da smo se izborili da se to mesto ne oskrnavi i crkva ukloni sa Vračara.
Svi učesnici izrazili su bojazan da će se, pristajući na kompromis, sama crkva odreći i sebe i Vračara i hrama i Svetog Save. Poslednji, kao najmlađi, i ja sam zatražio reč.
Rekao sam kako se čini da pocrnele zidine Svetosavskog hrama sve same govore, najviše liče i na nas i na našu veru, verno odslikavaju položaj Srpske crkve. I takve kakve su, više su nego dovoljne da budu srpski zid plača. Od tih zidina za nas nema ni svetijeg ni lepšeg, ni prikladnijeg hrama. U njima bismo mogli služiti i održavati Svetosavsku akademiju, za koju crkva nikad nije mogla dobiti nijednu salu u Beogradu. (Patrijarh je dobacio: „Toga se niko nije setio“.)
„Verni srpski narod zna i razume da morate da se snalazite. I niko Vam ne zamera što ne možete da podignete Svetosavski hram. Ali veruje da možete da sačuvate postojeće temelje. Ako njih ne sačuvate, može se ispostaviti da ste se snalazili, ne da bismo opstali, nego da bismo nestali. A takvo snalaženje niko neće ni razumeti ni oprostiti!“
Na opšte iznenađenje, patrijarh German je na tu reč istog trena uzvratio: „Mi nismo ništa potpisali. I kao što smo rekli da, možemo reći ne!“
Tim neočekivanim obećanjem sastanak je završen, a mi smo se rastali zadovoljni. Od Amfilohija sam čuo kako je patrijarh, idući kroz hodnike Patrijaršije, danima ponavljao: „Šta mi reče onaj čovek!“
Po onom što je usledilo, bilo je očigledno da je postignuti dogovor razvrgnut, a priča o hramu vraćena na početak.
Nedugo potom, odjeknula je senzacionalna vest da je odobrena gradnja Hrama Svetog Save. (U oba slučaja predsednik skupštine Srbije bio je Dušan Čkrebić, kome je za taj uspeh pripisivana nemala zasluga).
Tom pobedom patrijarh German je krunisao svoje patrijarhovanje na tronu Svetog Save. Od tada je svake nedelje, sve do svoje končine, bio na Vračaru. Izgledalo je kao da se trnov venac na glavi Beograda zamenjuje lovorovim.
Povodom godišnjice Prvog srpskog ustanka na Vračaru je postavljen spomenik Karađorđu, koji je godinama čamio u ateljeu Sretena Stojanovića. Stajao sam pored spomenika kad su ka hramu naišli hodočasnici iz Janje. Jedan od njih prišao mi je i upitao: „Da li ovaj spomenik ovde stalno stoji?“ Kad potvrdih, on dodade: „A ja sam čuo da ga izvode samo kad neko naiđe, pa ga opet vezuju i vraćaju u ćeliju!“ Kad i to porekoh, on otrča da saputnicima javi radosnu novost.
I sad kad je sve slavno okončano i ova priča otišla u istoriju, ne možemo a da ne pitamo zar su posle svega morali Svetosavski hram opasati onim belim međašima kao ostacima dotrajale proteze da se zna dokle je crkveno, a odakle opštinsko. Zar vračarsko simbol-polje svakome sve ne kazuje, samo vapijući da se dorekne, poravna i poploča, kao Trg Svetog Marka ili Krasnaja ploščad, kako bi konačno sve došlo na svoje mesto.
