Na Mećavniku, u Mokrogorskoj školi menadžmenta, pesnik Matija Bećković i reditelj Emir Kusturica pokušali su da odgovore na pitanje da li je srpskom društvu potrebna elita. Prema Kusturičinim rečima, elitu bi trebalo da čine pametni ljudi, tako je u Srbiji bilo od srednjeg veka, ali kod nas se elita nikada ne realizuje grupno.
„Grupisanje srpske elite nema ni meru koju je imala Francuska kada je stvarala sekularnu državu, ni zajednički imenitelj, ni nemačku disciplinu“, kaže Kusturica.
Elita je, prema rečima Matije Bekovića, predstavljala so, dobre ljude, nekoga u koga se možete pouzdati, u koga ste se mogli zakleti.
„Nisam primetio da se u naše vreme neko kune, sem ako laže“, rekao je Bećković.
Elita, u današnje vreme, prema Bećkoviću, predstavlja nostalgiju za prošlim vremenima. Ne bez doze ironije, on primećuje da sadašnju elitu čine oni koji u rukama drže tabloide i televizijske programe, oni koje gledaoci percipiraju kao uspešni, srećni svet.
„To je čitava vojska, mladi ljudi su pozvani da ih slede. Taj svet je u svoje ruke uzeo ne samo svoju sudbinu“, kaže Bećković.
Na pitanje može li Srbija da ima pravu elitu, Kusturica odgovara da možemo samo da mislimo o tome ko bi to bio, ali da su ljudi bespomoćni pred kvazielitom koja u svojim rukama drži većinu medija koji ne dotiču nijednu ozbiljnu temu. Tako ljudi koji bi predstavljali elitu, prema Kusturičinim rečima, postaju deo jednog sveta koji svima diktira šta da jede, kako da se oblači ili izgleda.
Bećković je, prisećajući se kako je nekada izgledala srpska elita, opisao Milutina Milankovića, koji se posle završenog fakulteta i doktorata u Beču, vratio u Srbiju i delio malu kancelariju sa još trojicom isto tako značajnih naučnika.
O čuvenom srpskom filozofu Branislavu Petronijeviću danas se malo govori ili se uopšte ne govori, a njegovu posvećenost filozofiji opisao je čuveni britanski filozof i mirovni aktivista Bertrand Rasel. On piše kako se sa Petronijevićem sreo 1917. godine, nakon što je srpska vojska prešla Albaniju i zanimalo ga je to Petronijevićevo iskustvo. Međutim, Petronijević je bio toliki posvećen filozofiji i teorijama koje je razvijao da uopšte nije hteo da razgovara o, kako Rasel kaže, trivijalnostima kao što je Veliki rat.
Jedan drugi naučnik, srpski biolog Ivan Đaja jedini se usprotivio izboru Josipa Broza Tita za počasnog člana SANU.
„Kandidati za članove SANU, koja se tada zvala Srpska kraljevska akademija, bili su i kralj Milan i kralj Nikola. Ali oni nisu primljeni jer je glasanje bilo tajno. Kada je Tito bio kandidat, glasanje je bilo javno. Jedino je Ivan Đaja glasao protiv. Podignuta ruka Ivana Đaje vredi više nego sve one ruke podignute za“, kaže Bećković.
SANU bi trebalo da bude okosnica okupljanja elite u Srbiji, jer i elita bi trebalo da bude institucionalizovana, kaže Kusturica, međutim zahvaljujući informatičkoj revoluciji, funkcija institucija je promenjena.
„Snagu javne reči u informatičkom društvu preuzeli su političari — to su postali najbolji pisci, slikari, poete. Oni to rade tako što kontrolišu sliku sveta koja se stvara na TV. Sve što pripadnici elite govore nema više funkciju, jer su je preuzeli političari“, zaključuje Kusturica.
