Muškarac koji preti ženi ima ogroman nedostatak muškosti. Upravo zbog takvih — koji državu, nacionalne vrednosti i istinu brane tako što na društvenim mrežama nazivaju one drugačijeg mišljenja „ološem“, „droljom“, „izdajnikom“, pa im i smrću prete — visokopoštovanoj Jeleni Milić, direktorki Centra za evroatlantske studije je dodeljena policijska zaštita.
Bilo koje ljudsko biće koje vređa neistomišljenika, pored nedostatka časti, ima nekoliko vrsta problema: nema dovoljno izgrađene stavove, pa tako ni dokaze za svoje tvrdnje; nedostaje mu validnija argumentacija, čak i kad te stavove jasno terminološki označi; nesposoban je za polemiku i borbu za prihvatanje njegovog gledišta, uprkos tome što mu nekad raznorazne okolnosti tu borbu ometaju.
Rizik je nedozvoljen luksuz za državu
Vređanje neistomišljenika, pa i sagovornika, u Srbiji je češće od „dobar dan“. I vređaju (gotovo) svi. Samo što jedni znaju da „upakuju“ stavove tako da ne budu očigledno iskazivanje najave određene radnje nad familijom onog ili onih kojima se obraćaju, već te stavove — iako možda čak daleko opasnije — plasiraju bez naznaka primene fizičke sile, ali koji na duži rok utiču i na to da neko fizički snosi posledice.
Zlo je i u jednima i u drugima, tu nema zbora. Pitanje da li su oni „mudriji“ više zli, a oni „ogoljeniji i direktniji“ više besni — može da bude dobar eksperiment na fokus grupama za psihologe. Međutim, realni život nije fokus grupa, pa se na zlo „mudrijih“ mora pojačati opreznost, a bes „direktnih“ se mora iz mesta saseći.
Sorti besnih (možda i zlih) pripadaju svi oni koji u javnom životu — a društvene mreže su javni život jednako koliko i ulica, televizijska emisija ili tribina — pomisle, a onda i napišu, uvrede i pretnje. Nema, i ne treba da ima, država vremena za razmišljanje i oklevanje sa primenom zakona tumačeći da li oni to stvarno misle ili su samo besni, pa u besu nešto izreknu, a suštinski ne bi ništa nažao nikome učinili. Doista, najčešće se stvarno ispostavi da su takvi kukavice i ništice koje samo polome neki deo posuđa u kući ili napišu status i tvit. Ali, glava je jedna, pa je rizik nedozvoljen luksuz.
Pričaj, i pusti druge da pričaju
S druge strane pomenutih su svi oni koji redovno citiraju, i posebno vole da citiraju, Embruza Birsa i njegovo: „Patriotizam je poslednje utočište ološa“.
Iz ovog citata predstavnici civilnog sektora u Srbiji, pojedini intelektualci ili oni koji bi želeli da ih takvima drugi vide, ali i neki političari i novinari razrađuju čitave eseje uvreda, etiketa, optužbi, generalizovanja, optuživanja i sveukupnog izlivanja toliko žuči da svi koji drugačije od njih misle postaju legitimna meta. Ako ne za udaranje i fizičko povređivanje, ono barem za pljuvanje posred čela. I ne haju za svoja dela. Pravila smišljaju za sebe, izuzetke za druge.
Međutim, kad smo već kod citata, skloniji smo da poslušamo Voltera kad kaže:„Ljubi istinu, ali praštaj zabludu“. Dakle, da iskreno postupimo prema njegovoj čuvenoj maksimi: „Nisam saglasan sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to (svoje mišljenje) kažeš“.
Nismo, naime, saglasni sa onim što govori, načinom na koji to govori, a najčešće ni sa time kako izgovoreno sprovodi visokopoštovana Jelena Milić, ali joj niko ne sme pretiti, a pogotovu joj fizički zabraniti da govori to što govori i radi to što radi! Njeno pravo je njeno pravo, njen govor je njen govor, a delo je ona sama. Dakako, jedino merilo je zakon — i za nju, i za nas, i za sve ostale.
Oprostite „noževe na srcu“
Kad bi ozbiljan čovek reagovao na svaku izjavu visokopoštovane gospođe Milić, morao bi samo time da se bavi 365 dana u godini. To, priznaćete, nije baš pametan naum, a ni rezultati neće biti ništa drugačiji.
Džaba takvima kao što je visokopoštovana gospođa Milić govoriti da ne može svim silama braniti licitiranje brojem žrtava u Srebrenici, i istovremeno svim silama licitirati brojem žrtava NATO agresije. Uzaludan posao je pokazivati joj da je jedno biti zagovaračica učlanjenja u NATO, a sasvim drugo ne nazvati bombardovanje Srbije agresijom. Izlišno je dokazivati joj da su njene izjave (pre)često prst u oko svim žrtvama agresije. Nepristojno je podržati one koji joj spočitavaju da pojedine reakcije i sama izazove, pa im se čak i raduje. Kao što je nepristojno praviti spiskove rusofila ili navodnih rubljoljuba jer se to u civilizovanom svetu ne radi.
No, sve to, ma koliko bilo uzaludno, ne znači da iko sme dići i prst na visokopoštovanu Jelenu Milić. Ili bilo koga drugog ko slično misli i govori. Svakako, povremeno valja izneti drugačiji stav, a javno mnjenje je dovoljno kadro da proceni koje od ta dva mišljenja i stava je validno.
Za stihove iz zbirke pesama Desanke Maksimović „Tražim pomilovanje“ (lirska diskusija sa Dušanovim zakonikom) Borislav Mihajlović Mihiz je svojevremeno napisao da im po plemenitosti ne zna ravne i dodao da je s jedne strane gordo slovo Zakona, a sa druge pesnik koji brani zaštićuje i traži pomilovanje. Nisu to, kako reče Mihiz, molbe upućene apelacionim i vrhovnim sudovima, već reč pesnika koji traži pomilovanje za vojnička groblja, za prave, za sve… Dakle, i za neshvaćene i sopstvene duše tamničare, za radosti svojih trovača, za one što viču kad im se plače…
„Nisam vlastelin ni sebar / Koji se sveti / Koji vraća žaoku za žaoku / Sram za sram / Nož na srcu za nož na oku…“ napisala je pesnikinja Maksimović.
Oprostite „noževe na srcima“. „Tražim pomilovanje…“ za Jelenu Milić. I kaznu za nasilnike i potencijalne nasilnike.
