„Znam šta sam hteo, šta sam uradio, čak i o čemu sam sanjao i ne postoji razuman sud koji bi me osudio. Koliko god da je visokopozicioniranih zvaničnika bosanskih Srba osuđeno“, rekao je Karadžić za BIRN.
On je istakao da ne odobrava nezakonita ubistva tokom rata u BiH, ali da ne preuzima odgovornost za njih, tvrdeći da nije bilo službenog naređenja za izvršenje zločina poput onog u Srebrenici.
„Istina može biti odbijena onoliko puta koliko neko želi, ali će i dalje biti istina. Sećate li se 80.000 silovanja, 300.000 muslimana koji su ubijeni, kanibalizam u enklavama, implantaciju psećih embriona u matericu žene i svih gluposti koje su izneli najviši zvaničnici naših protivnika tokom rata? Gde je to sve nestalo? Niko se nije usudio da to iznese pred sud, ali smo mi pretrpeli strašnu štetu zbog tih ’istina‘“, dodao je Karadžić.
Potom se osvrnuo na događaje iz Srebrenice.
„Ono što se desilo u stvarnosti je dovoljno loše, pa nam nikakvo uveličavanje ne pomaže da dođemo do razumevanja i mira među nama. Nepotrebno ubistvo jednog jedinog čoveka je užasavajuće, a kamoli ubistvo sigurno najmanje nekoliko stotina ljudi, što je, na primer, neupitni broj žrtava s povezima (srebreničke žrtve pogubljene s rukama vezanim na leđima). Oni koji su to uradili pre svega su neprijatelji Srba, a zatim neprijatelji tih porodica (žrtava), a onda i muslimanske zajednice. Isto važi i za 3.500 srpskih žrtava na istom području“, istakao je Karadžić.
Na konstataciju da su policijski i vojni zvaničnici bosanskih Srba osuđeni na više od 1.000 godina zatvora i pitanje kako ocenjuje svoje šanse u presudi, Karadžić je rekao da bi one trebalo da budu iste kao šanse svakog drugog državnog predsednika u modernom svetu.
„Ni veće ni manje. Jednostavno se iz svih dokaza može videti da predsednik u takvim okolnostima nije mogao uraditi ništa više, kao i da je moja stalna borba za očuvanje mira, sprečavanje rata i smanjenje patnji svih ljudi bez obzira na veru, predstavljala uzoran trud vredan poštovanja pre nego progon“, naveo je Karadžić.
Dodao je i da bi ostvario konstruktivno i kompromisno rešenje sa Alijom Izetbegovićem da nije bilo stranog mešanja u krizu.
„Bili smo na veoma plodonosnom putu. Po mom mišljenju, za muslimane je bilo mnogo bolje da su ostali u Jugoslaviji, gde bi jednog dana čak postali i većina, ali Hrvati to nisu hteli ni u kom slučaju. Gospodin Izetbegović je bio vrlo ambivalentan. Gospodin Izetbegović je želeo poseban politički i verski aranžman za muslimansku zajednicu, koji se nije mogao primeniti na Srbe i Hrvate, a ja se tome nisam protivio ni u kom pogledu. Ali gospodin Izetbegović je pretpostavio da mu je za taj projekat bila potrebna nezavisnost. Tako da je gospodin Izetbegović predložio ono što imamo sada, tj. podelu BiH na neku vrstu kantona ili sastavnih jedinica. Da je umesto Dejtonskog proveden Lisabonski sporazum, svi bismo bili puno srećniji“, istakao je Karadžić.
Na pitanje šta bi uradio kada bi bio oslobođen i da li bi se vratio u politiku, rekao je da se nada da neće i da bi ga nove generacije s pravom u tome sprečile. Dodao je i da mu je politika oduzela 25 godina života.
