Fukara je kao prašina. Olako se zapati, a najviše je uočljiva na beloj površini. I mora redovno da se čisti.
Ovaj bosanski izraz (izvorno naziv za sirotinju) ne karakteriše ni Bošnjake, ni Srbe, već je vremenom postao nadnacionalni sinonim za poseban soj ljudske vrste koja sebe stavlja u kontekst nacije, družine, grupe i vere ali je suštinski magla — najčešće — u pantalonama. Dakle, to je karakterna osobina, siromašnih duhom i delom.
E te fukare su juče kamenovale premijera Srbije Aleksandra Vučića u Potočarima. Nisu Bošnjaci pokušali da ubiju predstavnika Srbije na obeležavanju 20 godina od zločina u Srebrenici, nisu to uradili ni navijači, nego baš fukare organizovane u huligansku rulju. I potpomognute onima koji su im sve to omogućili. Ne samo da nisu pospremili tu „prašinu“, već su omogućili da se ona toliko nataloži i počne da ugrožava živote. Paradoks: žal za životima tako što bi neki da ga oduzmu drugima.
Kad u atmosferi podgrejanoj spolja, naglašavamo spolja, gotovo mesec dana imate međunacionalne i međuverske tenzije, kad imate previše ljudi čija su usta puna baruta, onda morate brinuti i o najmanjem detalju. Pustiti premijera Srbije da ide kroz masu bez kordona, a znajući sve pobrojano, nije propust već namera. Fukare su, čini se, želele ne incident, već haos.
Ono što dodatno opravdava epitet kojim ih krstimo je činjenica da ti, koji su imali kamen u ruci, a ništa u glavi, nisu poštovali svoje. I to svoje mrtve.
Tokom dženaze (obred sahrane u islamu) na mezarju (muslimansko groblje) postoje samo umrle osobe i Alah kome se prisutni mole za njihove duše učeći (čitajući) delove Kurana. Pomenute fukare to očito nije interesovalo, nisu se molili u miru već su skandirali: ubij ga (Vučića), ubij ga!
„Okrenite svoja lica prema tabutima, a ne prema onima koji su ovdje došli iz različitih razloga“, govorio je sa razglasa reis-ul-ulema Islamske zajednice u BiH Husein ef. Kavazović. „Iz različitih razloga“ se na dženaze ne dolazi. Postoji samo jedan jedini razlog za to — pijetet prema mrtvima. Reisov razlog da na ovakav način „smiruje“ nasilnike može biti ili nepoznavanje svoje vere ili zloupotreba mesta na kome se nalazi i uloge koju bi trebalo da obavlja. To će vam reći svaki častan Bošnjak i musliman.
Za vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije jedina stvar koja je svima bila zajednička i koja nije (pre)stajala je trgovina. A trgovina je, uprošćeno, život. Dakle, život je i tada bio multinacionalan. Još više je to bio do pre nekoliko nedelja.
A onda su neki „brižni“ činovnici počeli 20 godina docnije da brinu o nedovoljnoj multinacionalnosti, pa su sve dosolili strastima kojih i bez njih na Balkanu ne manjka. Nedeljama gledamo plod njihovog dosoljavanja, a juče se odigrao završni čin tragedije koju su režirali, bez da pitaju i Bošnjake i Srbe žele li da „igraju“ na toj njihovoj pozornici.
Predstavnici EU su posle pokušaja ubistva srpskog premijera dali izjave osude takvih namera. Ali, poučeni iskustvom — pa i vešću da je Srbija kažnjena oduzimanjem tri boda, iako je incident na utakmici fudbalskih reprezentacija Srbije i Albanije izazvala albanska strana — ne bi nas začudilo da kasnije kad budu svođeni računi ne oduzmu, metaforično, tri boda Aleksandru Vučiću, odnosno Srbiji.
Da, legalno i legitimno izabrani premijer je juče u Srebrenici bio Srbija, ma šta mislili pojedinci iz Srbije.
Najzad, da ne zaboravimo one u Srbiji koji, hvala Bogu, čine manjinu, i na društvenim mrežama kao da likuju što je Vučić (sa kojim politički nisu saglasni) kamenovan. Naime, nažalost i u Srbiji 2015. godine imate ljude koji nalaze opravdanje za kamenovanje, sve propagirajući nenasilje očitim primerom nasilja. Rekosmo već, fukara se lako zapati.
I umesto da danas svi pišemo, pričamo i pognutih glava žalimo za pre 20 godina ubijenim Srebreničanima, mi kusamo ono što su nam strani i domaći „mirotvorci“ skuvali. Sve mireći nas i braneći. Dosta je, prestanite.
Zato, pitanje za sve njih: a šta da je umesto kamena u ruci nasilnika bio neki oštar predmet?