Rasprave o reformi sistema Ujedinjenih nacija traju od kraja Hladnog rata. Isprva je bilo reči o proširenju stalnog sastava članica Saveta bezbednosti, centralnog tela svetske organizacije, novim članicama, a kao kandidati figurirali su Nemačka, Indija, Južna Afrika i Brazil. O tome se danas malo govori, ali je zato sve učestalija diskusija o tome treba li ukinuti pravo veta.
Polemike o pravu veta u Savetu bezbednosti dostigle su kulminaciju prošle godine, kada je francuski ambasador u UN predložio ukidanje prava veta kada se raspravlja o ratnim zločinima i genocidu, pošto je Rusija blokirala britanski predlog o deklaraciji o Srebrenici, kojom je srpski narod okrivljen kao najodgovorniji za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.
U Generalnoj skupštini UN nedavno je pokrenuto pitanje pravednog predstavljanja država u toj organizaciji, a jedna od ključnih tema bilo je pravo veta stalnih članica Saveta bezbednosti.
Stalni predstavnik Rusije pri UN Vitalij Čurkin tom prilikom je rekao da je veto kamen temeljac arhitekture UN, i da bi bez njega čitava konstrukcija izgubila stabilnost.
„Bez prava veta, Savet bezbednosti bi mogao da postane organ koji samo štampa odluke, orijentišući se na neospornu ili nametnutu političku liniju u međunarodnim odnosima, političku liniju koja je daleko od toga da nosi u sebi poštovanje zakonskih interesa svih država-članica UN“, rekao je Čurkin.
Pravo veta koje imaju stalne članice Saveta bezbednosti UN predstavlja efikasan mehanizam za zaštitu od samovolje država, smatra Miloš Jončić, ekspert za UN iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
„Prema međunarodnom pravu, upotreba sile dozvoljena je u dva slučaja — u samoodbrani i na osnovu Glave 7 Povelje UN, protiv države koja krši međunarodno pravo. U slučaju nepostojanja veta, svaka država bi mogla da uzme pravo da koristi oružanu silu. Znamo da se ovo krši, ali bez ovakvog mehanizma, možemo da zamislimo dokle bi to dovelo“, kaže Jončić.
On navodi da je pravo veta na neki način i podsticaj za međunarodne aktere da traže kompromise o spornim pitanjima, jer pravo veta je mehanizam koji može da natera čak i velike sile da čine ustupke.
„Tu prvenstveno mislim na njihov odnos prema malim državama. Ponovo ulazimo u period multipolarnog sveta, svakako da Rusija čini njegov bitan deo. Sa svojim pravom veta može da zaštiti države koje štite njene interese. Sa druge strane, i SAD štite svoje interese. Da nema prava veta, svako bi pokušavao da istera samo svoje interese i ne bismo mogli da govorimo o kompromisu“, objašnjava Jončić.
Jedan od predloga koji se na Zapadu pominje otkad je Rusija uložila veto na britanski predlog deklaracije o Srebrenici je i selektivna primena prava veta u SB. Tada je francuski ambasador u UN Fransoa Delatr izašao sa predlogom da se pravo veta ukine kada se raspravlja o pitanjima ratnih zločina i genocida.
U svetu se vode velike polemike o tome treba li genocid istaći iznad pravnog poretka, kaže Jončić, ali postoji bojazan da bi se u tom slučaju otvorila mnoga druga pitanja u kojima bi se isto moglo isključiti pravo veta.
„Tako bi se samo obezvredio mehanizam prava veta“, smatra on.
Tokom Hladnog rata, članice Saveta bezbednosti UN, posebno SAD i SSSR, upotrebljavale su veto do te mere da je rad centralnog tela UN često bio blokiran. Zato je težište moći u svetskoj organizaciji bilo prebačeno na Generalnu skupštinu UN. Nakon Hladnog rata, u poslednjoj deceniji prošlog veka, veto nije bio često upotrebljavan, tako da je Savet bezbednosti u tom periodu usvojio više rezolucija nego za proteklih 40 godina postojanja.
U novije vreme, veto je ponovo postao često korišćeni instrument kojim velike sile pokušavaju da blokiraju jedna drugu. Iako nesavršen, on predstavlja branu od samovolje i postavlja dogovor kao osnovni princip funkcionisanja svetske organizacije.
