Prašina koja se digla oko usvajanja Sporazuma sa NATO u Skupštini Srbije još se nije stišala, a u svetlu predizborno–stranačkih prepucavanja, pitanje svih pitanja — može li, i hoće li, NATO zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji — ostalo je bez odgovora.
Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) Srbije, koji je ratifikovala Skupština Srbije, predstavlja više jedan folklorni potez i ne znači da NATO može da koristi srpske kasarne, nego Beograd može da bira u čemu će sarađivati.
Međutim, Srbija sa NATO–om ima ugovor SOFA, koji daje pravo prolaska trupama Alijanse kroz Srbiju, bez bilo kakve jurisdikcije srpskih sudova, a koji je nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Drašković neovlašćeno potpisao bez odobrenja Vlade i Parlamenta.
Za Ljubodraga Stojadinovića, vojno–političkog komentatora Politike, pitanje zaštite Srba u Pokrajini je hipotetičko pitanje, jer teško da NATO može da zaštiti Srbe na Kosovu, zato što njihova pozicija zavisi od drugih okolnosti, pre svega od odnosa Srbije prema Kosovu i odnosa kosovskog rukovodstva prema Srbima u Pokrajini.
Da li je Srbija vojno neutralna?
„Ovde je reč o stvari koja nije novog datuma. Još 2006. godine Vlada Vojislava Koštunice je potpisala neku vrstu Sporazuma koji je sada samo ratifikovan u Skupštini Srbije i on predstavlja neku dozvolu NATO–u da može da koristi neke naše resurse, da slobodno ide po Srbiji, da pripadnici NATO–a imaju diplomatski imunitet i da ne odgovaraju pred srpskim sudovima, čak i ako počine neke zločine. I mnoge druge neutralne zemlje, poput Švajcarske i Austrije, imaju takve sporazume sa NATO–om. Pravo pitanje je sasvim druge vrste i ono glasi: ’Da li je Srbija vojno neutralna zemlja‘“, kaže Stojadinović za Sputnjik.
Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog centra za bezbednost, kaže za Sputnjik da Srbe na Kosovu i Metohiji mora da ohrabri Sporazum i da oni žele da veruju da će Sporazum garantovati Srbima bolji život nego što su do sada imali, kad je reč o bezbednosti.
Prema njegovim rečima, vojnici NATO–a u sastavu Kfora su uspeli da u poslednjih 17 godina sačuvaju neke svetinje u Pokrajini, ali, sa druge strane, nisu uspeli da spasu srpsko stanovništvo u ekstremnim situacijama poput martovskog pogroma 2004. godine.
„Međunarodna zajednica je non–stop imala dvostruke standarde otkad je KFOR, odnosno NATO na Kosovu, i gotovo svi zločini su počinjeni, ne sa saglasnošću, već pod okriljem Alijanse. To, nažalost, imamo kao činjenicu, a ne kao moje mišljenje. Govoreći o iskustvima koje smo do sada imali, ne možemo da očekujemo takvu vrstu agilnosti u zaštiti od strane NATO vojnika“, kaže Dragaš.
NATO kao prelazna etapa
Kad je reč o dosadašnjoj zaštiti Srba u Pokrajini, Stojadinović kaže da nije u pitanju samo motiv NATO vojnika, već organizacija zaštite, koja bi trebalo da omogući da se pronađe političko rešenje u skladu sa interesima Srba na Kosovu i Metohiji.
„NATO može da bude samo jedna prelazna etapa između nečega što predstavlja nerešen status Srba, uz stalne pretnje i napade, i nečega što može da bude ostvareno kao mehanizam stalne zaštite i sigurnog opstanka u jednoj civilizovanoj sredini ukoliko je to moguće ostvariti. U dugoročnom smislu, ne postoji ta vojna sila koja to može da garantuje i ostvari bezbednost Srba“, smatra Stojadinović.
On kaže da ne veruje da će se posle ratifikovanja tog Sporazuma Srbi na Kosovu i Metohiji osećati manje ili više sigurno, pošto se ovde radi o hipotezama.
„Ako bi Srbi bili ugroženi, Vlada Srbije bi mogla da pozove neke NATO jedinice da prođu kroz Srbiju da bi ostvarile tu zaštitu, ali sve to je na dugom štapu. Ne verujem da taj Sporazum može da garantuje Srbima veću bezbednost na Kosovu. Ne postoji nikakav razlog ni operativni plan u Sporazumu koji govori o zaštiti Srba“, zaključuje Stojadinović.
Sa druge strane, Dragaš kaže da je jako važno da sporazumi, ma koliko izgledali kao isprazna kategorija, moraju da postoje jer Srbija na Kosovu i Metohiji, ni de fakto ni de jure, nema vlast, i ne može da pomogne Srbima ni na koji način.
