„Sada je jasno da je ta politika propala. Kao prvo, kosovsko stanovništvo ne želi da radi u svojoj republici, nego masovno beži u EU. Kao drugo, Kosovo je postala crna rupa, jezgro kriminala, koji EU nije u stanju da spreči“, izjavio je u intervjuu za Sputnjik Modest Kolerov, glavni urednik medijske agencije „Regnum“, bivši šef sektora za međuregionalne i kulturne veze u upravi za poslove predsednika RF.
Kolerov napominje da se poslednjih nekoliko godina u Evropi menja odnos prema multikulturalizmu, a sada i prema migrantima.
„Albansko stanovništvo na Kosovu civilizacijski je mnogo bliže stanovništvu onih delova bivšeg Osmanskog carstva, iz kojih u EU sada stižu stotine hiljada izbeglica. Smatram da će migranti sa Kosova uskoro postati za EU problem nalik migrantima iz Libije i Sirije“, rekao je Kolerov.
Nedavno je zamenik šefa diplomatije u privremenim kosovskim institucijama Petrit Selimi izjavio da je trenutno 111 zemalja priznalo Kosovo i da će svake godine biti po nekoliko novih priznanja. Šta je tu bitno, kvantitet ili kvalitet, odnosno međunarodna uloga zemalja koje su priznale Kosovo? Ili u pitanju je nešto drugo?
— U istoriji ima dosta primera takozvanih ’delimično priznatih‘ država. Recimo, već četrdeset godina postoji Saharska Arapska Demokratska Republika, koju priznaju 84 zemlje. Međutim, to nije sprečilo Maroko da okupira deo njene teritorije. Drugo je pitanje što zemlje koje su priznale Kosovo u stvari nisu priznale nezavisnost te teritorije, nego su priznale da su lojalne SAD. Nije tajna da je Amerika inicirala čitav proces. Priznavanje Kosova je svojevrstan flešmob. Većini zemalja je svejedno šta treba da priznaju, nezavisnost Kosova ili, recimo, da na Marsu postoji život. Zato oni neće snositi odgovornost za tu odluku i smatraju da je to cena dobrih odnosa sa Vašingtonom. Sa druge strane, zemlje koje bi odmah osetile posledice takve odluke, nisu priznale Kosovo. Recimo, da je Rumunija priznala samostalnost Kosova, odmah bi rekla zbogom Transilvaniji. A Španija bi morala da ukine samu sebe, jer je de fakto ta zemlja konfederacija.
Mene, pre svega, sa istorijske i moralne tačke gledišta interesuje sudbina 200.000 proteranih kosovskih Srba, koje su žrtvovali svi, uključujući i vlasti Srbije. Izgleda da tokom prošle decenije Beograd nije bio spreman da gleda unapred i zato nije ponudio kantonizaciju Kosova. Na taj način bi Beograd sačuvao barem kanton sa većinskim srpskim stanovništvom. Međutim, tada se srpskim političarima činilo da bi takav zahtev bio suviše sitan. Ubeđen sam da bi koncept kantonizacije bio dobra pregovaračka platforma tokom dijaloga u Briselu. Ali sada je prekasno govoriti o tome.
Ponekad se na internetu može naći mišljenje da Rusija u stvari ne radi dovoljno za rešavanje kosovske krize…
— Ne znam ko u Srbiji deli taj stav. Mislim da u Skupštini i u Vladi takvih političara nema. Možda, neki „stručnjaci za sve“ na pijaci ili nato–lobisti, ali to je njihov posao, jer oni lobiraju za NATO. Nikad neću poverovati da Rusiji iskreno zameraju pasivnost kada je reč o kosovskom problem.
Hoće li se situacija na Kosovu promeniti posle eventualnog ulaska te teritorije u EU ili NATO. Kosovski zvaničnici stalno ističu da je to za njih prioritet…
— Nikog ne zanima šta kosovski političari misle po tom pitanju. Pitanje je da li će Albaniji biti dozvoljen puzajući anšlus, odnosno pripajanje Kosova, kao što je dozvoljeno Rumuniji u odnosu na Moldaviju. Mislim da će Vašington i Brisel odobriti takav potez, jer EU ne želi da snosi odgovornost za Kosovo, umesto toga Evropska Unija bi mogla da podržava Tiranu raznovrsnim donacijama, ali zauzvrat da traži da ona odgovara za dešavanja na Kosovu.
Kosovo će još neko vreme ostati de jure delimično priznata, ali de fakto priznata država, dok će Albanija krenuti u proceduru pripajanja te teritorije. Međutim, to bi moglo da izazove protivljenje Grčke, jer je ta zemlja, kao i Crna Gora, sledeći pravac albanske ekspanzije. Sve tek počinje.
